Просветни гласник

НАУЈЈА И НАСТАВА

183

Кад помисдимо какав огромни значај имају експерименти у науци и уопште у интелектуадпом развијању (као демонстрација) на по се; с друге сгране, опет, кад се сетимо да се с душевним животом друштвеним и људским не могу чинити ни приближно онакви експерименти какви се чине нпр. у физици и хемији и другим природним наукама — онда морамо и овим вештачки удешеним примерима, који донекде могу заменити експерименат, признати у начелу њину велику васпитну важност. Најбољи — и без мало једини добри — вештачки удешени примери морадне садржине могу се наћи у позоришту. У породици и у шкоди они су тако несавршени, непотпуни и непоуздани у извођењу, да их васпитна наука у ирактици пре мора забранити но што их сме одобрити, и ако се, као што је горе речено, у начелу не морају одбацити са васпитног гледишта. У ттородици се могу ови примери — па и опет веома ретко — допустити само још док је дете сасвим мало и неразумно, али и тада само у изузетним приликама. У иоле већем узрасту васпитаниковом врло су сумњиви вештачки удешени примери, јер постоји свакога тренутка опасност да ће прозрети да је догађај удешен, а онда је све пропало. Услед тога лако може васпитаник изгубити веру у све уопште што потиче од дотичног васпитача, те од тада неће више ни истинит и неизмајсторисан пример имати онога утицаја који би иначе имао. Осем тога оваквим поступцима може се у дечје срце и нехотице посејати зла клица за притворство и лаж. Врло су ретки случајеви, где је неко дете каквим вештачким а опрезно изведеним догађајем, који се је у дух дечји урезао као пример, излечено од какве мане или упућено каквој врлини. Али, где су баш и извођени овакви случајеви и од њих се показао иеки успех, биће да се последице увеличавају у доцнијем причању, па и описи тих случајева* да су претерани. На свакп је начин најбоље у нородичном васпитавању избегавати ово веома сумњиво средство. И у шноли тако исто, а још и више но и у породици, треба учитељ да се чува притварања и измајсторисаног, неприродног, држања, па не би требало да га буде ни у шали. — Учитељ би требало увек да буде ђацима узор у истинитости, у збиљи и достојанствености, у отворености и искрености, у неизмајсторисаној радости и задовољству. Он не сме бити притворан ни у којој прилици ни у најбољој намери. Јер ма колико вешто да се удеси ствар, опет деца, на неки необјашњен начин, више по неком природном нагону, прозру у ствар и открију неистину, а тада је, наравно, већа штета од смеране користи. „Утицај примера носве зависи од васпитачеве личности, и то од његовог иравог карактера