Просветни гласник

215

овај драматичан, скоро помпезан начин, како се то показује у слабим дечјим причама. И онда, какав морал. треба извести из ових дечјих прича? Није ли то овај: децо, будите добра, па ће доћи један господин и донети вам печења и кодача. А ако не буде тих дарова, ваља ли онда бнти вредан и поштен? Ако живот буде обмањивао, иди још боље рећи, ако приповедачи буду неискрени утешиоци и непоуздана обећавала, неће ли онда бити деца немило разочарана? Заиста, није ништа лакше но решити проблем о општој срећи увођењем у причу милостивне господе, али то решење нити је добро смишљено, иити је истинито. Много је боље у том случају дати бајку, и довести доброг анђела или каквог чудотворног духа да дете награди за његову врлину. То и ако није пстидито, бар је поетично, и развија дечје уображење без штете по друге душевне способности. Али нису увек ни господа добра. Одмах у суседној причи, („ Крај пута"), раставленој од прве само једном лепом и кратком песмицом, јавља се један зао господин, чнја немилосрдност стаје живота једнога сиромаха. Али га приповедач кажњава готово у истом тренутку, пуштајући да га гром ослепи. Ова прича, н ако је пуиа песничког реторнзма има две мане: није вероватна и није у хришћанском духу. За зла дела кажњава људе каткад људска правда, за немилосрдност не бива им ништа, јер -она није противна кривичном закону. Аги да елементарни појави узму на себе улогу судија, то се тек не може веровати. Ако писац мислн на Бога, то је још горе: хришћански Бог, по науци оснивача наше вере, не меша се на овај начин у људске послове. Причица „Кос у ропству" има лепу идеју: треба бити издржљив у беди и не клонути духом. Само, незгодно је што није изабран други пример, него је та уздржљивост скопчана са ропством и истакнута као противност љубави према слободи. Тако изнесена, ова идеЈа губи много од своје важности, јер има прилика кад је боље жртвовати живот но примити ропство. Много је лепше ова идеја обрађена у једној басни о пауку, који је десет пута покушавао да начини своју мрежу, па се није хтео оставити посла, него је најзад и успео. И ако ова последња басна није нова, боље би било да је она унесена у ову збирку. Иначе је причица „Кос у ропству" написана лепо, изузев онај свршетак у коме сова енилогише, јер је он сасвим излишан и само квари утисак приче. Басна „секира и држаље" лепа је и погодна за децу. Али најбољи је рад у целој збирци прича „Никад му доста". Она је и по идеји и по изради веома лепа. Ова врста народне књижевностп нема увек довољно моралног елемента, али ова овде прича спада међу најбоље производе те врсте. Поред тога што је занимљива, она је још и психолошки истинита, јер износи једну црту заједничку готово свим људима, али по јачану у неких до највеће мере.