Просветни гласник

216

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

„Милостива помајка" варијадија је неких ранијих прича, и има јој места у дечјој књизи, све и кад не би могло бити оно што се у њој прича. Причица „Добида бува опкдаду" једна је шада, којој за основ сдужи позната иародна загонетка о буви. У збирци су и три чланчића: „Сунце", „У1ала" и „Крокодид". Сва су три занимљииа, само што су прва два искључиво за старију децу, а и последњи је више за њих удешен. Оваке ствари увек интересују децу, ади треба бирати такве предмете, чије ће описивање бити од користи за омдадину. У овом сдучају избор је несумњиво добар, јер све што је деци саопштено може им корисно послужити. Најгори је састав у цедој збирци „Љутита немоћ". И својим неприкладним .тоном, и својом замишљу ова ствар никако није за децу. То би још могдо да посдужи у подитичкој борби, јер се у њој указује како ћурани мрзе црвену боју. Али у дечјој збирци ова ствар може појачати у деце наклоност ка подсмевању, ружним досеткама и каракатурном представљању. Међутим, томе су свому деца и сама склона, па васпитачи имају често муке да их одуче од лоших навика у том смислу. Кад сад пристигну и дечје књиге с таким едементом, онда су труди васпитачеви у неколико ослабљени. Најзад, с тим невииим животињама: ћураном и магарцем доста је било шала, те су већ постале баналне. У „Међневенчету" има и неколико пееама. Под трима је потпис Змајев, и све су три лепе, нарочито она на страни 10. („Јагње"). Од осталих песама лепа је „Мали дамничар". Нцје добар ритам песме „На киши" а није похвално у дечјим песмама претити шипчицом. Песма „Магарац пред огледалом" могла је изостати из ове збирке. За њу важи оно исто што је речено о чланчићу „Љутита немоћ". Остале песме, и ако нису особито лепе, могу ииак поднети за дечју збирку, јер су јасне и разумљиве, и изазваће дечје интересовање. * Међневенче се раздикује од других дечјих збирака што у њему нема и таких радова, који су већ раније били добро познати. Друге деч.је збирке, с малим изузетком, нису ништа друго но прештампавање старих ствари, с неким незнатним изменама. То долази поглавито са побуда којима се руководе аутори оваких збирака. За Змаја се поуздано може рећи да га у оваком раду једино руководи љубав нрема деци и жеља да им буде од користи. За друге приређиваче збирака тако тврђење не би било оправдано, јер их има, на жадост, којима дечје књиге служе као један извор материјалне добити. Ми нећемо при оцени улазити у испитивање побуда, али ћемо савесно оцењивати све књиге ове врсте. Читалац ће и по приказу и по самим књигама лако познати које су дечје збирке прави књижевни посао, а које су опет проста трговачка предузећа.