Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

265

зовања, њему се мора нридружити и удубљивање младалачкога духа у дух старнае. Ученик треба да изнесе из школе одсјај и неизгладљив утисак лепоте и душевне дубине" класичне старине у толикој мери, да тако естетичко образоваве оплемењујући утиче на осећаје његове и на моралну основу његова бића, да задобије жив појам о узајамности наше културе са старином, п да упозна. где су основи нашој култури, шта је главно, а које су пролазне појаве у животу народа. Е бољем по.знавању старпне могу доста допринети и подесне књиге за вежбање у грчком и латинском језику, ако им се грађа изабере и обради са стварне тачке гледишта, а да се према томе обрати пажња и на речи у њима. Наше пак досадашње књиге за вежбање, како Лекићеви „Примери за латииске облике" тако и Живковићева „Латинска читанка", неподесне су, а то је четврти узрок неуспеху у латинском језику. „Латинска читанка" г. Живковића (1. и II. део) од оних је уџбеника, о којима је врло лако дати свој суд, Довољно је само прелпстати је, те бити на чисто са вредношћу њезином. У њој нема никакве методе, никаква илана, ни распореда. Ако би се хтели набрајати и исправљати недостаци и ногрешке у њој, онда се управо не зна, с које стране пре да се почие, ни где да се стане, а да одена не нређе двојином обим самога дела. Ниједан од ова два дела није удешен за школу п био би грех, да се и у једној школи но тој књизи предаје. Што се пак тиче књиге г. Лекића, о њевој неподесности донео је свој суд VII. годишњи збор ПроФ. Друштва, а потписани је штампао у X. књ. 3. св. Наставника свој ре®ерат о њој, у коме је изложио главне мане њене а и ове су довољне, да је обележе као неподесну за школску употребу. Један од најтежих послова је писати уџбенике. Није довољна само теорија, већ ту треба и искуства и ока, да се процени, шта треба да уђе у књигу, и педагошке спреме, да се умедне узети материјал распоредити што прегледније и јасније за ђаке. Ако нарочито ово последње недостаје, онда се јако отежава схватање самога предмета у деце. Вежбанка Лекићева израђена. је тако, да се по њој учи латински језик зарад граматике, а не ради дела, која су написана на томе језику. Против оваквог схватања језичнога учења и сама је сврха наставе у класичним језицима. Класична настава мора тежити за тим, да упозна младеж с духом и животом класичних народа, и да се стара да ученик понесе са собом у свет оно душевно благо, које ће му оштрити његов политички, етнчки и естетички суд. За то ваља тежити за тим, да се младеж доведе што краћим и иоузданијим цутем до извора, из којих ће црпсти то знање — а то су дела грчких и римских писаца. Према томе је сасвим природан закључак, да читање мора бити почетак, средиште и завршетак језиковне наставе. а граматика да је потчињена штиву. Обрађујући граматику по угледу напреднијег школства, доћи ћемо пре до читања класика, а моћи ћемо и више читати, а опет ћемо олакшатн и омилети посао ученику н оборити важан прнговор, да је младеж олтерећена. С тим нак да се граматика учи по могућству на непрекидном штиву, у уској је свези и потреба других требника за вежбање. Утврђивање теориски научених граматичких правила кратким реченицама, као што су у Лекића, поређаним по граматичким правилима без интереснога садржаја, али шаренога, измешанога из свих могућих области, постизава се само то, да ученици добивају неко знање из науке о облицима и синтаксе, али се промаши главна сврха — разумевање садржине: јер се за један час износи пред ученика то-