Просветни гласник

306

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

Заступник наивног реализма могао би ипак, на супрот свима овнм нашим јасним извођењима, тврдити, да су сва наша разлагања само за онога обавезна, који стоји већ на становишту реФлекси.је, за онога, који на њему не стоји пак не. На основу чега, рећи ће заступник наивног реализма, закључујеш ги, да наиван човек реФлектира, ако не на основу тога, што узимаш, да је наиван човек по себи свесно биће, а то је становиште реФлексије. Тако би излазило, продужио би даље наивни реалиста, да је твоја аргументација логички с1гси1и8, да доказујеш нешто оним, што тек треба да докажеш: ти треба да докажеш да је становиште наивног човека становитпге реФлексије, а то доказујеш на тај начин, што већ узимаш, да он по себи стоји на становишту реФлексије, а тако аргументисање није никакво аргументисање, чиста је соФистикација и ништа више. На то се може одговорити: истина је, наивни реалиста има донекле права, да учини оваку примедбу, али је та његова примедба исто тако снособна да уништи нашу аргументацију, колико је чиста логичка скептична сумња способна да уништи аподикцитет основних логичних. ставова. Ко одриче аподиктичност основних логичних ставова (идентитета и противречности) тај долази у противречност са самим собом, јер само то одрицање његово, ако хоће да је озбиљно, већ јеједно аподиктично и ако негативно тврђење, и као такво већ претпоставља аподиктичну вредност оних основних логичких ставова. Али и обратно, директан доказ тих логичких ставова немогућ је, јер свако њихово доказивање већ их претпоставља; доказ њихов може лежати само у томе, што је_негација њихова немогућа. Исти је случај и овде са нашом аргументацијом и са контрааргументацијом наивног реалисте. Директ доказати моју тезу ја истина не могу, али могу доказати, да је противна теза наивног реалисте немогућа, а тај је индиректни доказ сасма довољан за утврђење основних истина Теорије Сазнања. Да је становиште наивног човека становиште реФлексије ја истина не могу никада директно доказати, ја то доказујем само на тај начин, што узимам да је становиште свесне реФлексије тачно, и да по томе становиште наивног човека може бити само становиште несвесне реФлексије, а никако не становиште без реФлексије у опште. Али и наивни реалиста не може никада своју тезу да докаже, ако то не чини свесном реФлексијом, а ако то чини свесном реФлексијом, онда је у принципу признао свесну реФлексију за непогрешну, а тиме је у исто доба уништио нерв своје аргументације. Јер као теоретичари сазнања, и ја и заступник наивног реализма служимо се свесном реФлексијон, и не знам на који би се други начин и могли споразумети, а чим је то случај, одмах сам ја добио игру. Ово незгодно стање заступника наивног реализма наспрам заступника свесног идеализма осетио је Вунт, па је зато и покушао да тако Формулише становиште наивног реализма, како ће тиме бити искључена свака могућност идеалисти, да за наивно становиште тврди, да је ста-