Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

309

битног искуства. Али све и да допустимо могућност егзистендије аисолутно несвесног бића, које никоме није дато (могућност таког апсолутно несвесног бића проблем је МетаФизике а не Теорије Сазнања, која има да утврди оно што је несумњиво дато, што .је несумњиво реално, не водећи рачуна о ономе, што је само могуће), ја неби могло бити апсолутно никакав саставни момент такве чисте датосги по себи без икаквог субјективнога момента, онда се у опште за датост тога бића не би ни знало, биће би могло бити дато, али оно не би било никоме дато, оно не би било ничији искуствени садржај, оно не би било дато као искуство. Еао што се види Вунтова Формулација садржипе непосредног искуства уништава сам појам искуства, и по томе не може се апсолутно никако узети као првобитно Фактичко стање непосредног искуства. Напвни реализам имао би права, кад би првобитно искуство било онако како га Формулише Вунт — пошто оно Фактички није онако како га Формулише Вунт већ онако како га Формулуше Авенаријус, то и наивни реализам нема права. Јер чим се Фактору „ја" призна самостално месго у првобитном искуству, сасма је лако, као што смо ми то већ и учинили, показати, како то ја не може бити од исте вредности са другим чланом првобитног искуства, како је ја у ствари једини елемент првобитног искуства. Чист објективни предмет (објективна престава или преставни објект) Вунтов чиста је Фикција и ништа више, док живо искустао човека показује и на најпримитивнијем ступњу своме свесни момент нагаег ја као живи реални момент, кога он истина на овом ступњу није свесан, али чија се егзистенција нама, који реФлектирамо, искључиво документира тиме, што се ја и на овом примитивном ступњу јавља као самостални Фактор поред околине. (свршиће се)

ДРАГАШ И КОНСТАНТИН ДЕЈАНОВИМ И ЊИХОВА ДРЖАВА*) написао Д-р Јован Хаџи Васиљевић.

Приступ У првој половини XIV века, а нарочито за владавине цара СтеФана Душана (1331.—1355.), изгледаше, као да ће и Србија достићи онај степен величине, на којем дотле стајаше византијска царевнна. *) Радау ову пуштамо у јавност потпуно по рукопису, који је у филосфском Факултету бечкога университета, маја 1897. годипе, по рефератима прооесора Д-р Копстантина Ј. Јиречка и Д-р Ватросдава Јагића, апробиран као наша дисертација за докторат ФндосоФије на пометутом университету.