Просветни гласник

22*

НАУКА И НАОТАВА

323

му не достаје, због још сдабе везе, брзина изазивања између звучних речи тог језика и представа о ономе жто оне значе. — За оно је друго аравило пример кад се намере два човека који говоре разним језидима, које они нису нарочито учили. У њих су исте представе о Сунду, Месецу, звездама, цвећу, дрвећу, води; ићи, јести, смејати се, итд., али су им звучни знаци за те представе, речи, различпи, те се не разумеју. (Србин, нпр., означава дневно небесно светило речју „сунце" — Немац речју ,Ље 8оппе", Србин означава човечји створ од некодико месеци речју „детенце" — Рус речју „ребенокг", која се изговара „ребјонак", итд. Овамо додази и неразумевање један другога између људи истог народа а са раздичним удаљеним наречјем, као нпр. између северног и јужног НемДа кад не говоре књижевним немачким језиком. — За оно би ирво аравило били пример донекде сдепци и окати, мада деца и одрасди кад се води говор о нечем у/аљеном или апстрактном, простак и научар кад је реч о научним стварима. Овамо долази и неразумевање млађих ученика иредавања појединих наставника који не умеју да излажу научне истине понуларно. Тек се сада може јасно видети, од како су великог значаја сопствени доживљаји и посматрани примери у моралном васпитавању, и тек се сада може јасно појмити, како су они основица свеколиком моралном васпитавању. Јер, само помоћу њих, као конкретне основице, као садржине речима, могу се као што треба разумети и исказани примери, и поуке, и савети, и предавања из историје и религије. Без ове би основице било морално васнитавање речима апсолутно немогућно. У посредним је примерима главно, да догађај буде говором што живље представљен, те да би што снажније утицао на васпитаникову Фантазију, како би му изгледало као да догађај носматра чулима. Стога је тако звано иластичко иричање веома важан чинилац у моралном васгштавању посредним, или исказаним, иримерима. Пластичко причање, или живо представљање речју, врло је велика вештина, а сваком наставнику веома потребна. На жалост, ње је данас међу школованим људима све мање и мање, јер нема књига све више код њих потискује живи говор. Правила о пластичком причању могу се свести на ових пет тачака: а) треба се што више служити знањем познатим, чулним и особеним,; огпнтије и непознатије треба уиоређивати с познатим, особеним; б) треба се служити речима које су деци аознате и реченицама које су деци течне, а избегавати непознате речи и замршене реченице; в) шон говорни мора, ароменом гласа, бити јасно изражен, те да се у њему огледају душевна расаоложења која одговарају садржики (срдња, молба, проклество итд.);