Просветни гласник

328

просветнн гласник

у будућем делању кад буду одрасли, грађани, и оним који су основица поуци која треба да се изведе из тог историјског примера. Те тренутке треба тако живо и .јасно изнети, да деца увиде у чем је врлина у догађају а у чем норок, и да заволе врлину а порок да омрзну. На тај се начин гаје у омдадине морадна осећања, која ће доцније бити мотиви њиног моралног рада. А да би се то постигло како ваља Историја се не сме предавати мртво и хладно, молсда чак и читајући из књиге, већ живо и слободно, са жаром и одушевљењем за оним што је узорито, а гнушањем и презирањем онога што је за осуду. Учитељ — и уопште наставник — треба. и да осећа оно што говори, да му срце јаче и поносније закуца при описивању врлине, правде и узвишених тренутака, а сам у себи да се грози при излагању норока, неправде и нискости 1 ). Учитељ треба да предаје Историју псто онолико срцем колико и умом, ако хоће да му историјски иримери васпитавају. А аа то се опет тражи да су у учитеља развијена морална осећања, да је и сам моралан и да се одушевљава моралношћу; да има срце које осећа све боље и радости људске, па при иредавању да се сав, и мислима и осећањима, пренесе у догађај који излаже. Ако тога није, заман ће му бити све усиљавање. „Не помаже ту ништа претваратп се, извијати гласом тронућа, и разбацивати се рукама, севати и зверати очима, вртити главом итд. Тако претварање и усиљено предавање не само што неће ништа вајдити, него ће нешто са свим противно произвести"*)... Кад се како ваља опише историјски догађај, или историјска личност, „не можемо да останемо равнодушни, не можемо да будемо сасвим хладни према... делпма и догађајима; него се ту нојављује симпатија и антипатија, одобравање и неодобравање, одушевљење с једне и гнушање с друге стране*). На основи тога сада изводе ученици суд уз припомоћ наставникову. Тим се начином васпитаници веџбају у моралном расуђивању и оцењивању добра и зла. Но овде не сме изостати .једна напомена, При овој обради историјског материјала „ни у ком случају — вели Дитес — не сме се увијати, извртати,... личним тенденцијама бојити, него се мора предавати савршено истинито, казивати дела онако како су се заиста збила. ... Никоју кривицу не треба умањавати или прећуткивати, никоме заслуге не превазносити или још измишљавати... Рђаве људе и срамне догађаје можемо и ћутке прећи, али их никако не скемо лажима прати и хвалити. Траба младеж упознати с врлинама и великим делима свога народа, али никако не треба своје величати а туђим на-

') Овако је, важу, нредавао Историју покојни Зечевић. 2 ) К. Кер, »Рад у школи", у нреводу и преради Ст. Д. Ноповпћа, Веоград 1871., стр. 392. 3 ) »р. В. Бахић, Наука о васпитаљу, II. стр. 62.