Просветни гласник

#30

иросветни гдасник

кад није прегдедан ни појмљив, било због његове опширности било због разбацаности шш замршености догађаја, или кад у њему нема јасно истакнутих и деци разумљивих главних састојака из којих треба извести поуку вли правило, а нарочито где деци нису довољно видни и појамни узроци и последицеу делању: — ту тек треба да дођу и слични измишљени примери из литературе, те да оно нејасно објасне деци, да им онај неразумљиви стварни материјал учине разумљивим, или да им сврате аажњу на неке битне састојке из стварног материјала који имају, но на које дотле нису обраћали пажњу. Да ове мисли илуструјемо једним примером ! Васпитаник није неколико пута урадио што год на време. Од тога је имао и неких непријатних последица, али нису биле у већој мери ненријатне да би оставиле довољно јак утисак на васпитаиика, а неке су наступале и у већем размаку времена по догађају, те се у дечјој души није извршила јака веза између његовог оклевања и рђавих последица. Сличан се случај дешавао и с његовим млађим братом, иа и с другом, и васпнтаник је све то посматрао, али у свему том посматрању нема довољно истакнутих свих чињеница потребних за увиђавност његову да не треба оклевати. Васпитач сад долази у помоћ васпитанику, нрво испричаним каквим сличним али истинитим догађајем. А тек тада се маша и измишљене приче о оклевању, у којој су јасније истакнути узроци и последице 1 ). А на основи свега тога труди се васпитач да изведе опште правило, да није добро оклевати у раду, које сада неће бити прост низ речи, већ продукт увиђавности и разумевања ствари. Измишљен пример је послужио ту само да васнитач боље разуме стварне примере и битне чињенице у њих. У томе је прави значај измишљених примера, и тако се треба њима служити у моралном васпитавању. Греши свак ко их ставља напоредо с истинитим догађајима, или ко их истиче на прво место, а још више ко поучава једино помоћу њих. Где су год измишљени примери главно а стварни сноредно, ту нема правилног и природног васпитавања. Ту влада убиствени вербализам у моралном васпитавању. Паши стари нису падали у ову погрешку. Они су васпитавали увек истинитим примерима које су тако живо исказивали, да их васпитаник

Ј ) Нпр. ова позната причица: Неки лен газда имао своју кућу. Једанпут дође слуга па му рече: »Пао нам је с крова један дреп, хоћу ди да зовнем мајстора дапоправи?« Газда одговори: »Хајд', други пут ћемо!« После неког времена дуне јака олуја. Ветар закачи за ону руну у крову где није било дрена, па помери с места још много дрепова те ср начини велика рупа. Сад пљусну киша. Кроз ону се рупу напуни таван водом. Вода проби кроз леп на тавану и он на много места отнаде. Сад газда мораде дозвати зидаре да му оправе кућу. — »Нс можемо се примити посла испод 200 дннара<\ рекогае зидари. »Да сте иас зовнули онда вад је пао први цреп. ми бисмо Вам оправили све за 2 динара''.