Просветни гласник

334

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Даље, оним примерима у којима се деци приповеда, за њин узраст и морални ступаљ развоја, неприродно и претерано пожртвовање, изазива се у васпитанику мржња и одвратност према доброчинству уопште. А примерима, опет, у којима се васпитанику проиоведа тренутна и коренита поправка, убива се у њему самопоуздање и вера у могућност свога поступнога поправљања. Дете, у оном тренутку кад га васпитач поучава, зажели често да се и само од својих погрешака поправи онако брзо и потпуно, а без многе борбе и муке, више као неким чудом, као и оно дете у примеру, па се по некад и одлучи да тако заиста и учини. Али како се ни једна навика, која се дуже времена текла, не може за тренутак искоренити, па ни она рђава васпитаникова, он стане опет падати у раније погрешке. Услед тога дете сада брзо долази до уверења да оно није ни способно за поиравку, нити му вреди око тога мучити се. те клоне духом и изгуби свако самоноуздање, па настави и даље вршити своје раније погрешке само са још мање осетљивости према њима, а често силовито као у наступу. Ето у чем је та васпитна погрешка кад се претерују последице у примерима или се износе чак и неистините. Правилнијп је овде пут искрености и аостуаности. То .је пут, на ком се искрепо и отворено врши васпитачко утицање, на ком је истинитост главна мета а поступност главни путовођа. Ту се део по део дечјих рђавих навика искорењује а на њино место поставља део по део добрих, а све помоћу истине. Том поступношћу јача се дечје самопоуздање, уздиже се њина вера у могућност поправке и даје им се прилика да осете сласти од својих малих успеха. То је пут на ком се износе деци примери и дају уз њих поуке о малим, њима пријатним пожртвовањима и узајамним услугама, па се понајлак и веома поступно иде ка све већима и већима. То је пут где се уопште последице или не казују ни мало појачане или се појачавају тек у минималној мери, већ се само издвајају од осталих споредних последица, те да падну деци јаче у очи — где се, дакле, последице не увеличавају већ се само јаче истичу на видик. То је пут, где васпитач врши своју дужност разборнто и смишљено, па стрпељиво чека резултате, не тежећи брзом, тренутном, успеху од својих поука ма и на основи неистине — а који се доцније обично окрене у неуспех. 2. Парабола има двојаки задатак. Главни јој је, да илустрије апстрактне моралне аојмове, да учини да буду очигледни и схватљиви и онима чији разум још није дозрео да мисли у таквим појмовима. Спореднији јој је задатак, као и у поучној причици, да у исто време представи очигледно и моралне односе, и да помогне извођењу моралних правила која су у вези с датим појмовима. Тако се у параболи говори у чулним сликама о: сејачу, семену, њиви, путу, трњу, камениту и родну земљишту,.