Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

333

догађајима, да могу потпуно схватити и оне које нису из дечјег и ужег породичног живота. Али нису удесне ове поучне причице за морално васпитавање примером ни за одраслије васпитанике (преко 12—14 година). Ови су већ равнодушни према овим ситним умним производима, јер су им односи и радње у њима често и сувише познати. Друга се напомена тпче јачине истицааа узрока и последица у моралном или неморалном раду, који се у причици описује. Раније је речено, да је добра страна измишљених примера уопште, што се у њима могу износити најкарактеристичније оддике моралнога рада, са јаче истакнутим узроцима и појачаним последицама. Али се ту врло често и нехотице чини једна замашна васпитна погрешка, и то најчешће баш у овим измишљеним причицама, у којима се описују догађаји који се заиста могу десити. Та је погрешка двојака: а) шш се претерано увеКавају иоследице, тако да би се описани догађај морао уврстити у ретке изузетке или, још пре, у Фактички невероватне догађаје; б) или се наводе чак и неиетините иоследице. У таквим приликама није нпр. реткост чути, како је неко због какве, иначе у животу честе и прилично невине погрешке, ни више ни мање већ илатио животом, како је неком детету умрла мати зато што је непослушно и немирно, итп. Овамо долазе и они примери, у којима се деци износи за углед иретерано и неириродно дечје иожртвовање , нпр. да је дете уступило свој оброк неком сирочету а само остало гладно, да је дало иросјаку сав свој уштеђени новац, да је поклонило своје ново одело неком сиротану, итд. А овамо треба уврстити и оне примере у којима се прича како се неко неваљало и неиослушно дете услед каквог догађаја од једаниут иоиравило. Ова мана потиче из претеране ревности да се појачаним злим последицама постигне што већи успех у моралном развијању. Али се овом претераном ревношћу чини велика васпитна погрешка, због које се обично постижу сасвим обратни резултати од оних који су смерани. Овакви примери, где се за погрешке нлаћа главом, могу и застрашити васпитаника. Али није могућно спречити, да васпитаник на скоро, често и бесвесно, дође до уверења, да изнете у примеру погрешке не повлаче за собом онако страшне последице, да се због сваке маленкости не умире. А тада? Тада је поколебана детиња вера не само у речени пример и поуку уза њ, већ и у све остале испричане примере и поуке, како раније тако и оне које ће тек доћи. Тада често васпитаник отпочне сумњати и у васпитачеве истините примере. Ово неверовање васпитачевим поукама уопште бива скоро као правило у узрасту од 14.-20. године ; а један велики, а можда и највећи, узрок томе безверју лежи у оваквим примерима са нретераним последицама, чију неистинитост сада открива пробуђена увиђавност васпитаникова.