Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

433

ћаји слуха и вида опажају се ван чулног органа у коме постају. С тога се наивном човеку још како тако да доказати субјективитет осећаја прва три чуда, али субјективитет ова друга два врло му је тешко доказати. Наивном човеку изгледа несумњнво, да би се звук разлегао и кад не би било некога који би га чуо, да су објекти светли, обојеии и мрачни и онда када их нико не види. Међу тим, чим се призна субјектнвитет осећаја прва три чула, из тога неминовно, догичном нужношћу следује субјективитет осећаја слуха и вида. Јер и ако се осећаји ових чулних органа не осећају у самом чулном органу, ииак они се опажају исто тако само посреством чулннх органа као и оии први осећаји, па кад се за оне прве осећаје мора признати, да само онда егзистирају, кад спољни објекти дођу у везу са чулним органима, мора се исто тако и за ове признати да само онда егзистирају, кад чулни органи дођу у везу са спољним објектима (разлика између овог: „долази у везу" друга два чулна органа и прва три у томе је, што док код пипава, укуса и мириса спољна драж долази у пепосредни додир са чулним органом, дотле у другом случају између чулног органа и дражи постоји један медијум ваздух, етер —, који дејство дражи преноси на чулни орган). Ја не могу видети док не гледам, док не отворим очи, ја не могу слушатп, ако затворим уши, баш исто онако, као што не могу осетити слаткост шећера без језика, нити тврдоћу стола, док га рука не додирне. Као што се види основна теза идеалистична није никаква Фикција, већ истина која се лако да увидети. На овом стаиовишту идеализма почива и цела Модерна Механична Природна Наука. Велики оснивачи Модерне Природне Науке, Галилеји и Декарт, изрекли су принцип субјективитета осећаја као основни принции Прпродне Науке. Декарт је до тога принципа дошао дедуктивннм путем, Галилеји више индуктивним. Главни разлог, који га је нагнао, и који у опште нагони природњаке, да се ставе на идеалистично становиште, то је Факат тако званих чулних обмана. Кад метем штан у воду, он изгледа преломљен: кад би наивни реализам имао право, да су објекти опажааа сами непосредни објекти спољнег света, онда би штаи у воду метут постајао доиста преломљен, међу тим пипање нас уверава да он то није. Како да избегнемо ову противречност: врло лако, ако претпоставимо, да штап као објект опажања није сам спољни реални објект, већ само нрестава у нама, већ само садржај наше свести. У том случају реални штап остао је непреломљен и у води, само се онда утисак његов, престава, коју он у нашој свести изазива, променила, између моје преставе и реалног штапа не постоји више онај исти однос који је постојао, кад је штап ван воде. Кад би наивни реализам имао права, слике у огледалу требало би да су исто тако реални објекти, као што су и сами објекти пред огледалом реални: али нас и пипање, и вид са другог положаја (иза огледала) уверава да они то нису. Како да