Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

435

један, али опажени објекти нису више једно, сваки субјект има своје засебне слике опажања, пошто је сваки субјект једно ја за себе. Као што моје мисли, осећања, вољне акте и сдике сећања (садржаји свести, које ни наивни човек не пројидира ван себе) не може опазити нико више, до само ја, исто тако, када се призна субјективитет и свих осталих садржаја свести, ове садржаје свести не може имати, не може опажати ни један субјект више: спољни објект, који у мене производи преставу, коју називам шешир, може и у другим субјектима производити ту исту преставу; пошто је спољни објект један, и те преставе могу бити квалитативно једнаке, само оне нису једно, то су једнаки егземплари једне исте ствари, али нису нумерички исто. На становишту идеадистичком мора се дакле признати, да је сваки свесни субјект биће за себе, потпуно одвојено и независно од других истих таких субјеката, да никада садржај једнога субјекта не може бити у исто доба и садржај другога субјекта (ми кажемо у исто доба, јер да ли ипак не може садржај једне свести прећи у другу свест, проблем је који има Мета,Физика да регаи; Теорија Сазнања, која утврђује само оно што је несумњиво, не води рачуна о томе). Парадоксан изгледа али је истинит овај став: оно што је заједничко многим. субјектима не лежи у њима веЛ ван њих — на име саољни објект —, оно што у њима лежи — иреставе тога објекта — није име заједничко, веЛ је у еваком субјекту друго (т. ј. нумерички друго). Пошто смо тако утврдили и тачно описали становиште идеалистично, долазимо на последње али и најфундаменталније питање, које га се тиче: на име, да ли је та тако непосредно дата свест и по себи реална, или да ли су само спољни објекти реални, и какав однос реалитета у опште постоји између свести и спољнег света на томе становишту. На становишту наивног реализма иитање о реалитету свести и не постоји, иошто се ту свесни садржаји непосредно идентиФицирају са реалним објектима спољнег света, пошто ту у опште и не постоји појам свести. На наивном становишту верује се у апсолутни реалитет свесних садржаја само зато, што се ти садржаји непосредно идентиФИцирају са спољним објектпма, у чији се реалитет с тога никако и не сумња,. Слпкама сећања спољних објекага пак придаје се сасвнм секундарни реалитет: слике сећања разликују се од одговарајућих реалних објеката тиме птто нису сами ти објекти, тиме што нису оно што се престављају да су. Слика сећања црвенога баш зато што се не може пројицирати ван субјекта, што ни наиван човек не узима, да је може опазити и други ко, као што узима, да осећаје његове опажају-у исто доба и други субјекти, не сме имати ни исту врсту реалитета коју има црвено спољнег света: црвено у слици сећања није црвено спољнег света, и зато то црвено само је престава спољнег реалног црвенила, и на тај начин долази се до по.јма преставе као нечега што није онако као што се преставља да

*