Просветни гласник

436

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИЕ

је. На становишту наивног реализма сасвим је природно гато се сликама сећања придаје ова преставна. природа, сасвим је нужно на том становишту претпоставити да је реалитет слика сећања чисто секундарног карактера. Ади је сасма издишно и непотребно придати тај преставни карактер свима садржајима свестп на становишту идеалистичном. Сви досадашњи преставннди идеализма у Теорији Сазнања на име, претпостављали су више или мање чисту преставну природу целокупног свесног садржаја у снислу преставне природе, коју имају слике сећања на становишту наивног реализма. Својом свеопштом сумњом, Декарт је ставио у сумњу и реалитет свесног садржаја, и сматрао је само реалитет свесне Форме (ја, које мисли, које је свесно свесних садржаја) као несумњив. Нико од последника Декартових није исправио ову кардиналну погрешку Декартову, тако да је сасма природно, што је Кант могао поставити доктрину апсолутног иреалитета непосредне свести. Обично се Беркли сматра као инаугуратор овог принципа; али Беркли је само одрицао реалитет спољних ствари ван свести, не исказујући јасно своје мишљење о реалитету или иреалитету самих свесних садржаја, док је Кант сасвим отворено тврдио апсолутни иреалитет непосредне свести, признајући само спољпим објектима (тако званим ,стварима по себи") апсолутни реалитет. Међу тим цело је ово тврђење иреалитета непосредне свести погрешно и почива на једној великој заблуди неразумевања. Врло је лако у осталом разумети како је идеализам могао пасти у ову кардиналну заблуду тврђења апсолутног иреалитета непосредне свести. Идеализам негира наивни реализам на тај начин, што преставе спољних објеката као свесне садржаје узима натраг у субјекат (јер су оне несвесно из субјекта истављене у објект), сасвим је природно дакле, да он при томе закључи, да ће те преставе имати ону исту врсту реалитета, коју имају свесни садржаји који ни на првобитном ступњу потнуне несвести нису пројицирани на поље, а то су у првом реду слике сећања, сасвии је природно дакле, што ће идеалиста, негирајући наивног реалисту, претпоставити, да сви свесни садржаји имају природу слике сећања, т. ј. да је њихов реалитет чисто секундарне, т. ј. нреставне природе. Само гато је при томе пдеалиста заборавио на то, да је акцептнрао један појам, који само на становигату наивног реализма има смисла. Пре свега он не узима у обзир питање, да ли наивни реалиста има нрава кад тврди да само спољним објектима припада реалитет. Истина наивни реалиста то мора тврдити, он мора сликама сећања придати секундарни реалитет, јер је очевидно да слике сећања нису спољни објекти. Али зар идеалиста мора пристати на појмове, које је наивни реалиста морао створити, да би избегао основну тешкоћу свога становишта. За наивног реалисту појам апсолутног реалитета мора иадати уједно са појмом спољнег објекта, појам преставе са појмом суб-