Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

673

ковали их, најпре ноћу. А према том, како су разликонали два или три годишња времена, имали су два или три главна празника, обично три у већине индојевропских племена. У Индији се после свака четири меседа светковао дан кад почне пролеће, кишно доба и хладно доба године. У Германији (по Неш8кпп §1а), на далеком северу, приношаху велике жртве почетком зиме, у октобру, („за добру годину"), у сред зиме у јануару („да земља порасте"), у почетку лета (средином априла: „за плен и нобеду"). II у Сл.овена има трагова од трију главних свечаности (Крек). Напред је речено (III одељак) да се кудт жртвовања разви из култа иоштовања душа нредака и душа уопће. Већина индојевропских народа имађаше 'празник мртвих 5 у зиму, тако у Индији, такве су грчке антестернје, римске 1'егЈаНа, у Германији беху два празника мртвих: у јулу 'тамном', и у ускршње доба, 'светлом'. Рус. корачунг, буг. крачун 'божић' као да су подсет на стари празник мртвих, јер белорус. корачунг значи с грч\ 'прерану смрт' и 'демона што живот крати (Миклошић). Мислимо да смо у главним цртама изнели оно, што смо као задатак овога чланка означили у почетку. У овој прилици даље се није могло, јер би се прекорачиле постављење међе којих се морају држати послови ове врсте (реФератн). Остаје још само да објаснимо зашто смо толико места уступили језиковним сведочанствима, кад се почиње у новије време устајати против огледа да се из језика „издестилује" културна историја. У приступу к своме делу, опет да ионовимо, реадној подлози овога чланка, Шрадер је заступнике новога гледишта сузбио у њихове границе (Кречмера, Еосину) и ноказао да је прајезичко и проетничко и оно што они мисле да је могло бити и туђе, јер се туђе благо од домаћега не може одвојити. Еолико се о развитку цивилизације једнога народа може извести из историје туђих речи, сведочи лепа књижица А. Брикнера: Цивилизација и језик" (пољ. у Варшави, 1901). Али за прадоба. нема такве историске подлоге, на расположењу су само остаци из разних стадија, кроз које је прошао пранарод у прадоба и његови потомци, још у преисториско доба одељени. Историја, археологија и стнологија допуњују ову слику. А она може бити само приближна, само налик на истиниту, као свака научна реконструкција, изведена према остацима, којејевреме силно изменило и издробило. Према њој наши преци беху дивље, ратоборно али и за културу способно племе; живот му беше прост и суров, као што му домовина беше дивљачна и не тако богата природним даровима; морало се радити и борити, да се издржи борба за живот; — борба га је осиособила за потоњи кудтурни живот. У његовој се историји најбоље потврђује она латинска: Бађог отша утсИ. —