Просветни гласник

704

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

17 столећа влада је издада наредбе и нотребна упутства за оснивање оиште народне школе. По гледиштима и схватању ондашњега времена школа је имала скроз религиозан и дрквени карактер. Она је поучавала децу хришћанским поукама и упућивала их хришћанском животу „кака бп вољно следовали заповестима божјим и цркве и тиме задобили вечно блаженство". Тај је карактер имала школа све донде док је год владала аристократска управа а то је управо до почетка деветнаестог столећа. Но чим је револуција на крају осамнаестог и у ночетку деветнаестог столећа срушила аристократску управу, после т. зв. „рестаурације" (од 1830—1848) наступиле су, слободоумнијим уставима, демократске државне Форме, а швајцарска народна школа добпла је са свим други карактер. Тада је она себи поставила за задатак да децу и омладину образује и припреми да буду добри и вредни грађани, који ће се умети добро и палетно корпстити својим политичким правима и слободама и који ће умети исиуњавати своје грађанске дужности. Ту је мисао истакао још први швајцарски директоријум после пада владавине патриција, кад је 1798 године законодавним саветницима предао пројекат за организацију нових народнпх школа. У томе акту било је ово речено: „Ни једна држава, по своме унутарњем уређењу, нпје позванија да ирошири и усаврши корисна знања међу свима грађанима г да оплемењава народни карактер и врлпне, него што је она држава чији устав обезбеђује свима својим грађанима подједнака права и отвара приступ свима положајима без изузетка. У земљама где неколицина или неколико породица присвајају себи право да буду или да су старешине и управници осталих, у тим земљама, нојамно је што се пародна настава сматра као сиоредна ствар, и што се, из страха да се парод не би образовао и постао пунољетан, народно школовање занемарује. Али овде, где народно признање и љубав без изузетка свакога може да аздигне до најугледнијих положаја у држави и да му обезбеди најјачи утицај у државним пословима, који бн утицај у рукама незналица или саможиваца био штетан по општност — ту кад не би поучавање и образовање народа било главно запимање, значило би светињу отачаства бацати на коцку". Наслањајући се и одговарајући тој мисли закон је био одредио да настава треба децу „да упозна са правима и дужностима грађана и да их припреми да доцније изаберу себи занимање, којим ће својим суграђанима бити од користи". У истом смислу говори и уставно веће у Берну 1831 године. Оно је на завршетку израђенога демократског устава, који је народ многобројном већином гласова усвојио и ово ставило: „Срећа као и несрећа сваке државе почива у моралној вредности њених суграђана; без образовања духа и срца не може се ни замислити никаква слобода а љубав ка отаџбини без тога је празна реч. Ако смо ради да постигнемо срећу и савршенство, коју нам слободан устав условљава, ми морамо да ути-