Просветни гласник

14

просвктни гласник

У овој сцени где је Вучић силан, и где се мора показати такав, Г. Цветић силом хоће да од њега створи једну лукаву кукавицу, једног паланачког трговчића. У другом делу, у два последња чина овога комада (доста смо о првом говорили), имамо сасвим друге призоре, сасвим друкчије иего што су поменути. Ту су нове личности, а старе се измениле и карактери њихови сасвим друкчији постали. Сам драмски јунак који је насликан као идеалан народни јунак преобратио се у старог Фамилиарног Кнеза Милоша, онаквог како га знамо из Г. Мплнћевићевих анекдота „К-нез Милош у причама". Сие што он у та два чина каже, сасвим је различно од оно/а што гамо наиред казује; све је у потпуној дисхармонији с ранијим. Тамо он говори стилом једнога хероја ако и мелодраматпчног, говори о победама, слободи, јуришању и др., овде прича како „кадгод наиђе да се неко дугменце откинуло на кошуљи" он зове „Петрију да га припшје". Ово је најбољи доказ да је идеја Г. Цветића да биограФију драматише била несрећна. Тиме је новређено не само јединство драмско, јединство интриге, него и свако јединство у опште: тон није задржан један нсти, карактери су услед тога недоследни, дисхармонија настала. Тај други део, у осталом, нншта друго није кего у слиди представљена збирка анекдота пз „Кнеза Милоша у причама". Штогод је анекдота више могао унети у дело, Г. Цветић је унео. Ту је цела историја Петрије (која чини да се дело не може дати деци у руке, нп младићима из гимназије), ту је иозната прича о Акси Ужичанину, о Вучићевим чакширама, она кл1сична о томе како је доскочио једном сељаку шго јс одрицао да је примио паре иод неком крушком, итд. Једна маса тпх анекдота ушла је у комад, чак и она о Доситију поменута је, и ако не цела. Управо, четврти и пети чин „Милоша Великог" није ништа друго до „Кнез Милош у причама" драматисан (ако се т.ј. то може тако назвати). Те су анекдоте, међутим, упошене у комад без обзира на то слажу ли се са одговарајућом сценом или не. Тако она да Цукић и сви млађи вигае воле Кнеза Михаила него Милоша, унесена је сасвим неумесно у последњу сцену. Цукић и ако је мислио да Кнез Милош треба да абдицира у корист Кнеза Михаила, или да овом преда посао, није зацело таково шго помињао кад види старца на умору, у агонији. Тако је и она анекдота: „која ли су вера калуђери?" врло незгодно унета у слику „Велики смерови" : једна комична реч у једној сцени која треба да буде врло достојанствена. Итд. Ја сам у овом реферату само на главније ствари указивао, и то не све, а нзостављао ситнице (једпу ћу само да поменем, наиме како драмски јунак говори врло недоследно јужним наречјем: у истој сцени или чину, могу се наћи речи „изневјерише" и „цвет", стр. 12, или „свијетла" и „звер", „где" стр. 15 и 17; тако и мајка Вишња), али држим да се и по овоме види да је дело Г. Цветића слабо, и без довољне вредности. Како још држим да је, у приликама у којима се данас налази наша драмска литература, једини лек да се наша драма подигне тај да се дела праведно и по заслузи цене; како, према томе, налазим да је свака пажња која се од угледних нросветних тела учини слабим књижевним делима, тако мало на свом месту да постаје прави грех, — то држим да Главном Просветном Савету морам слободно рећи да поднесено дело Г. Цветића не могу да препоручим за књижнице школске како је то писац тражио^ 21. јуна 1901. Гдавном Просветном Савету одани, Београд. Павле НоповиК проФ. гимн.