Просветни гласник

НАУКЛ И НАСТАВА

41

свршша кад су га Персијанци освојили, и ученик треба да састави заједно такве појаве као што су александрпјска образованост, суделовање египатске редигије у религиозном синкретизму римске енохе, неоплатонизам, јерес Ари.јева, постанак монаштва, — појави који се поиињу у уџбенику на разним местима и у свезп с другим појавима, али који треба да су везани и међу собом. То је само појединп пример, а оишти ,је принцип тај да оно гато је везано но епохама треба да буде везано и по земљама, и обратно. На даном примеру допунскога параграФа о Египту ми предлажемо да се понове Факти који се односе на једну земљу, али да се разиесте по епохама, скупивши те Факте заједно у нацрту, посвећеном једној земљи. Примењујући тај принции иа целину старе историје, чије издагање на крају крајева иде ио реду земаља, треба да преиоручимо понављање, ученику већ позиатих, најважнијих Факата, распоређених по историјама нојединих зеиаља у њиховој светско-исгоријској вези. По толе наведену шему садржаја старе историје ја бих доиунио не саио краћим параграФИма о Египту, Јудеји, Персији итд. пошто су те земЉе изгуоиле националну независност, него и целом главом о судбама и улогама нојединих народа у историји старога света, — главом где би били поповљени у онштој вези и у хронолошкој наизменици битни Факти међународних односа старога доба од лрвих иохода египатских Фараона у Аснри.ју до завршегка римских освајања, и заједио с тим били би скупљенп заједно сви, ученицима већ познати, Факти из историје културних узајамних уплива народа, који су раније помињати у уџбенику у разној вези (цивилизаторска улога Финичана, источни упливи на Грчку, ширење јелинизма на истоку, продирање грчке образованости у Рим, ширење источних култова у империји, уплив егинатске религије на грчку философију у александријско доба, грчки уплив у јудаизму, уједињење света римском владом, уп шв исгочних уређења на доцнија уређења империје, хришћансгво, уплив старих религија на стварање секата у њему итд. Петнаеста рубрика наше шеме о5ухвата историју старога света и' открива историју нових народа, која се само с поља дели на стару и нову. Та друга половина светске историје, као што смо видели, не може се излагати по земљама, него се мора излагати по периодима. Тако и и раде сви нисци уџбеника разликујући се само (а некад врло јако разликујући се) у својој периодизацији. Могу се видети и упоредити међу собом многе разне периодизације, које наравно имају врло неједнако значење и с научног и с педагошког гледишта, алн главна суштина иитања није у томе него у ономе да излагање светско историјских иојава и догађаја, наводећи Факте из иојединих историја најглавнијих народа и одвајање тих појединих историја на одељке —" не би у уму ученике нравило збрке, у којој би им било сасвпм немогуће да се нађу. Сваки