Просветни гласник

НАУКА И НАОТАВА

57

како су ови термометри били до крајности нетачни, то се ни онда ннје могло помишљати на тачније развиће топлотне теорије. Ну и крај свих опих незгода ипак се у 16. веку опажа неки ма и врло мали напредак у овом погледу. У истом веку Џилберт сматра топлоту као акт неке проФињене течностн као штојеврло фини етар; а по његову мишљењу ватра није елемепат, него највиши степен топлоте. Бакон Веруламски као да је у овом питању пошао корак даље, сматрајући топлоту за неко кретање које се шири, а које, кад се спречи, збива се у делићима, т. ј. сматра топлоту за треперење, одсудно противећи се мишљењу о битности неке парочите топлотне матерпје, пошто се код тела загревањем не мења тежина. У 17. веку одлични експериментатор Боал, кадјеизвео силне огледе са смесама за произвођење хладноће, дао је повода Гасен.ди-у, да се у питању о суштини топлоте придружи мишљењу старога века, узимљући пе само по Егшкуру нарочите атоме за топлотну, него и нарочите атоме за хладноћну материју; док се међу тим његов савременик Декарт придржавао вибрационе теорије које Је мишљење у 16. веку владало. — Њутн је сматрао топлоту за треперење етра, ма да је код светлости био творац еманационе теорије. Њутнје обосио два термометра у два одвојена стаклена суда, где је у првом суду било ваздуха, а из другог је био ваздух исцрпен; оба ова суда пренашао је једновремено час у ладнији час у топлији простор, па је опазио да се супстанција у оба термометра једновремено пење и спушта; из овога посматрања извео је Њуш закључак, да се топлота производи треперењем неке средине много ређе од ваздуха која се и у безваздушном простору налази, а та средина као да је она која целу васиону исиуњава. — Но у 18. веку Вилке, Блак, КреФорд и Делик, откривачи специФичке и латентне топлоте, били су поборници еманационе теорије, сматрајући топлоту за врло ретку материју, чији се делићи одбијају и које разна тела са разним јачинама прнвлаче; а били су поборници овога мишљења, што се према тадашњем развићу физичких наука помоћу вибрационе хппотезе није могла објаснити латеитност тонлоте, јер је у оно доба био непознат закон о одржању енергије. Тако су све до пре неколико деценнја стајале једна другој супротно двс хипотезе за објашњење суштине топлоте: еманациона, сматрајући топлоту за неку материју, и вибрациона, сматрајући је за треиерљиво кротање. Свако је од ова два мишљења имало својих поборника и противника, а ни једни ни другн нису могли да убеде своје противнике о правилности свога мишљења; разлози су овој несугласици јасни, а ти су: недовољногт у носматрањима, сувише убрзано улажење у извођење апстракција н нрерано улажење у дедукције. — РумФорд и Деви у почегку XIX века поново су дали превагу вибрационој теорнји, бранећи своје мишљење тим, што се трењем и сударом производи топлота којом се приликом кретање целе масе преобраћа у треперење молекила, из-