Просветни гласник
58
ПРОСВЕТПИ ГЛАСПИК
јављујући мишљење, да се треперење молекила прпмећује као топлота. Доцније су Јунг и Ампер исто тако били мишљења, да је топлота треперење молекила. Ну ипак је у првој половини XIX века било још иоборника за еманадиону теорију. Први који је донекле успео да коначно ренш питање о суштини топлоте, био је Мелони, који је са својим термомултипликатором показао нотпуну сагласност зрачне топлоте са светлошћу, јер је силним својим огледима и посматрањима дошао до закључка, да закони реФлексије, реФракције, интерФеренције, диФракције и поларизације као за светлост исто тако и за зрачну топлоту важе. Како је у то доба огромно преовладала ундулациона теорија код светлости, то су се, с обзиром на сјајне успехе Мелонијеве, поборници једне и друге хипотезе о суштини топлоте сложили у том, да је зрачна топлота, као и светлост, потребно треперење етра. Такојеса Мелонијем питање у суштини зрачне топлоте скинуто једном за свагда са дневнога реда; али је остало нитање о суштиви спроводне топлоте, или тонлоте у маси тела, још нерешено, тако да су .једни и даље сматрали спроводну топлоту за материју, а други за иеко кретање. Но и овој несугласици дошао је крај. Године 1842. лекар Ј. Р. Мајер у Хајлброну објавио је у Аналнма хемије и Фармације своју расправу под насловом »Органско кретање у вези са нроменом материје"; у тој расправи поставља он однос између кретања људп и животиња и топлоте ностале из ране у унутрашњости њихова тела па долази до убеђења, да се кретање преобраћа у топлоту и обратно, те да је према том и топлота неко кретање. Мајер је исте године извео и математички образац за одредбу односа између утрошеног механичког рада и произведене топлоте, по ком се обрасцу може изваћи, колико раднпх јединица треба утрошити за произвођење топлотне јединице'; број радних јединица који одговара топлотној јединици, зове се мехапички еквиваленат топлоте. Иоменути Мајеров образац, ношто је допста од историјске вредности за развиће тоилотне теорије, може се редовним путем извести из прве главпе једначине механичке топлотне теорије; а речпма гласио биовако: Механички еквиваленат топлотеједнак је код постојаних гасова производу из коеФициента истезања, нормалног притпска на јединицу површипе и запремине тежинске јединице дотичног гаса при нормалном притпскун нули Целз., подељеном саразликом спец. топлота при постојаном притиску и постојаној запремини.*) Ио овом обрасцу нашао је Мајер ове вредности за мех. еквиваленат тоилоте : за ваздух 426, за кисеоник 425,7, за азот 431,з, за водоник 425,з радних јединица у метарским мерама. Закон који поставља однос између топлотне и радне једипице, зове се закон о мехапичкој вредности топлоте. — Мајер је доцније покушавао да овај закон и огледом потврди. Ну
*) Впо4, Месћ. \УагтеЉеопе.