Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

193

Према примљивости за утиске страха, цени се и штетност ових момената, који га производе. Примљивост зависи од степена наслеђене диспозиције, и од појачане способности примања, коју је околина произвела у детињем духу. Од великог је утицаја и понашање околине, пошто је дејствовала Физичка или психичка траума. Ако забринути родитељи или други сродници сваки час питају дете: како ти је, или, ваљда те ништа не боли, јеси ли при свести, боли ли те глава, можеш ли добро да крећеш ногама и рукама? итд., тада се могу лако изазвати хистерични поремећаји чисто сугестивним иутем. Тако смо видели да је на тај начин код једнога ученика постала узетост ногу услед неколиких лаких удараца по стражњем телу, али при том није било узетости бешике и дебелога црева. Ова узетост је лако одстрањена згодном сугестијом уз помоћ лаке електричне струје. У вези је с овим питањем, да ли се препоручује са медицинскопсихиатриског гледишта бијење деце. И ако се може узети, да потпуно здравоме детету ништа не шкоди умерена телесна казна, морамо признати, да му и не помаже. Али нервозном, плашљивом, страшљивом детету извесно шкоди. Није редакслучај, да сувишна стега родитељска са безобзирним бијењем децу потпуно застиди, те им одузме ону природну радост, а неки пут их нагони и на покушаје самоубиства. Ако има нервозности или диспозиције за то, онда услед лаког сугестибилитета дечје душе стање се у таквог детета погоршава. К томе долази још, да бијење редовно бива у аФекту, па се бије и кад не треба, а не бије се, кад би, по мишљењу приврженика телесних казни, то било на свом месту. Бијење у аФекту, које се изражава на лицу извршиоца, увећава још страх у детета које је нервозно или наклоњено нервозности. Даље треба имати на уму да кад се за обичне погрешке дете редовно бије, онда се казна мора појачавати. Познато је, да се многи здрави дечаци могу потпуно навићи на неку количину батпна. За време бијења они се страшно деру, а после се томе смеју. У породици једнога лекара за дутпевне болести редовно су тукли децу за обичне погрешке. Томе је резултат био, да су деца међу собом овако говорила о томе: „Отац је данас опет чинио насиља". Нећемо о томе говорити, да ли телесне казне у школи имају вредности, али по нашем медицинско-психиатриском мишљењу, оне и здравој деци више шкоде но што користе, а за нервозну и заосталу децу само је од штете. Према поступању X. Меуег- а, у Немачкој се душевни болесници не кажњавају, па ипак се бољи успех постизава, него ли при употреби ма каквих казнп. Па и код злочинаца може се проћи без телесне казне; цросвЕТ1ш гласиик , II књ., 2. св., 1902. 13