Просветни гласник

наука и настава

345

природе. II тако се област електрицитета ратирида на целу природу. Па и нама самима се примакла, јер сада знамо, да у истини имамо један електрични орган, око". Помоћу Херцових опита је даље , од иауке посвећено али од разума само нерадо примљено господарство" непосредне силе на даљину у области електрицитета за свагда уништено. Њима се дакле доказује, да се електричне силе одвајају од пондерабилних тела и да могу постојати самостално као стања или промене у простору. При свем том и ако је доказ за коначну брзину распростирања добивен само за индуктивну силу, ипак се мора узети, да се и друга електрична дејства распростиру коначном брзином кроз простор; да ли је пак ова брзина код свију иста, сумњиво је, шта више невероватно, почем се н. пр. индуктивна дејства врше по неким другим законима но електростатична. Из опита, које Херц описује у свом раду: ,0 расаростирању електродинамичних дејства ", изводи он закључак, да се електростатична сила мора распростирати другом брзином од електродинамичне. Он ту брзину није могао да одреди. Али индуктивна сила електричне струје дејствује обрнуто пропорционално одстојању; пондеромоторна сила привлачења и магнетска сила између две струје напротив дејствују обрнуто пропорционално квадрату одстојања. Ове силе законом о одржању енергије стоје у најтешњој свези .једна с другом. Према томе се чини, да је овде врло згодпа надовезна тачка за теоријска испитивања о распростирању брзине таквих сила, које, као горе именоване, дејствују обрнуто квадрату одстојања. Можда се из ове свезе да.је изразити брзина распростирања ових сила помоћу познате брзнне индуктивне силе. То би у толико било интересантније, што би се вероватно из оваквог математичког посматрања могли извући закључци за гравитацију, која такође дејствују обрнуто квадрату одстојања и која се сада још у опште схваћа као сила, која дејствује на даљину. Али, ма како ово било, толико стоји, да се, после доказа Херцовог о распростирању индуктивних струја коначном брзиеом, са највећом вероватноћом даје закључити: да електрицитет није никаква особита материја, него неко стање кретања у медиуму, који исауњава цео светски простор, у етеру. По каквим физичким законима бива ово кретање, не може се још показати. За одговор на ово питање потребно је познавати особине етера, који испуњава простор. Кад ове буду познате, тада ће се моћи да разјасни и суштина кретања, које ми називамо електрицитет; за сада се зна толико, колико и ништа. „Све је више у изгледу", вели Херц, „да ово питање о суштини електрицитета надмашује сва остала; као да познавање етера мора да обелодани не само суштину некадашњих нетежних материја, него и суштину саме старе материје и њене унутрашње особине, тежу и лењнвост. Мишљење нрастаре Физичке школе очувало се у речима, да је све постало пз воде и ватре. За данашњу Физику 23*