Просветни гласник

360

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Бида, и ако јого није права сложевида, то би било само констатоваве Факта, а никако и објашвеве номинатива ОбилиД, у том изразу. Назив „апсолутни партицип" схваћен је буквално. Што се тиче екскламативних номинатива као ватра, вода, земла и т. д. г. реценсент их по Паулову тумачењу узима за иредикате, а као субјекат узима опет саму ситуацију. Али како ти изрази казују само предмете, који на нас утичу, то се ти номинативи могу узети и као субјекти, за које се предикати опет узимају из саме ситуације, јер је при тој ситуацији предикат наговештен и означен самим тоном осећаја. Ја опет те номинативе узимам за субјекте стога, што казују само предмет као егзистенцијалан, што казују нешто што постоји и чије смо ми егзистенције свесни у оном тренутку, кад је тај предмет исказан. Како је екскламативни номинатив још нерешен проблем, то је и мени као и г. реценсенту остављено да пристанем уз ово или оно тумачење. Али г. реценсент се показао и неозбшвним. Он полази са неке висине и с уверењем као да је позван за неког општег „врховног ценсора". Само слепо веровање у неку своју аукторитативност може бити узрок да г. рецензент назива туђе радове „радиАима", јер он вели „У овомерадићу свом г. Лукић", мислећи без сумње да само он пише радове. Туђе радове могу називати „радићима" само необјективни реценсенти и нико више. Али време је свему лек. И ако се увек држим познате и златне изреке Агзсеге аЂ ас1^егзагго у ипак према оном, што сам рекао, ја од свога необјективног реценсента ништа не научих. Београд маја 1902. године. Ј. Луки!..