Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТА

407

засебно историју сваке државе. Овако раде Руси, а овако, бар по моме нахођењу, морамо радити и ми. Писац овог Извода држао со првог начина, али с том разликом што је он као Србин узео за центар историског расматрања не историју свога народа већ историју француског народа. Значи дакле, да се он, радаћи овај посао, није могао ослободити угледа или образаца које је имао ири руци. Кад се ово има на уму, онда је са свим природно што овај Извод оставља такав утисак као да је рађен за Француске ђаке и Француске школе. Највећи недостатак овога рада у томе је, што у њему нема ни иомена о историји ниједнога еловенеког народа у Средњем веку. Могло би се најзад још разумети да је писац изоставио српску историју, с обзиром што се оаа учи засебно. Али, у једној школској књизи, изоставити историју свијјг словенских народа, то је збиља тешко разумети. Чудновато нпр. изгледа кад читамо о неким краљевима лснивцима и њнхови« мајордомима, а нема ни иомена о Растиславу и Светоплуку, о Симеуну и Самуилу, о Немањи и Душану, о Огокару II., Болеславу Храбром н Владимиру Светом. У опште се може реки да је писац у овоме своме послу изнео само историју Француске, Енглеске и Немачке, цремда историја ових последњих двеју држава није потиуно проведена кроз цео Средњи век. Историја талијанска у Средњем веку како је овде изложена не даје ни приближну слику. 0 реаублици млетачкој, ђеновској и Флорентиској, о њиховои економпом и културном напретку нема овде ни помена и ако су опе баш у Средњем веку славиле свој златни век. Као што су рђаво прошле државе на полуострву Аиенпнском, није боље било ни са онима на полуострву Пиринејском. 0 историји угарској као и о Скандинавији нема ни аомена. Из византијске историје Средњега века писац је поменуо само цара Јустинијана I., а ни помена нема о владаоцима из динасгије Комненове, Ангелове п Палеологове. Немачку историју писац износи до РудолФа Хабзбурга закључно. 0 важној дипастији Луксенбуршкој, која је давала краљеве Чешкој, Угарској, а цареве Немачкој нема овде ни помена. Ова непотпуност не огледа се само у политичкој исгорији већ и у њеном културном делу. Средњевековна култура не изузимајући ни француску није представљева како би требало и колико би требало. Ништа није речено о улози цркве и њеним представницима, о наукама и уметностима, као и о првим весницима тал1>јанског ренесанса (Данте, Петрарка, Бокачо). Ово ист& вреди и за велике реФорматоре и учитеље, ВиклиФа и Јована Хуса, јер се нигде не износи суштина њиховог учења. Ово што је довде речено тиче се непотпуности самога рада, а сад да видимо шта је излишно у овоме послу. Држећи се Француских књига ове врсте писцу је Француска историја изашла као главна а све друго долази као споредно. Са свим је могло изостатп ређање четворице Клодвикових и Клотарових (I) синова, као и оне међусобице између Аустразије и Неустрије.. Исто тако опширно је, и за један школ. уџбеник а камо ли за Метеп!о, изложена влада француских Капета и борба њихова са енглеским Плантаженетима. Нарочиту је пажњу писац обратио на Стогодишњи рат између Француза и Енглеза. Њему се према француском оригиналу учинило да је тај рат необично важан, а у самој ствари ти ратови имају вишб иосебни значај него ли опште историски. Говорећи о овим ратовима на пуна 3'/ 2 писана табака (а то је 1 / 6 целог дела), писац је навео око 30 излишних имена места, 20 излишних историских лица и око 20 излишних година и