Просветни гласник

радња главног просветног савета

413

зна какве „вештине" употребљују људи у Америци да би стекли своје милијарде. Похваљујући морал г. Стевановићеве нрииоветке жалим што не могу похвалити и обраду њену. Г. Стевановић или није знао шта се тражи од добре приноветае, или није умео извести приповетку како ваља. У производима ове врсте, били они за омладину или не, морал није ни једини ни главни елеменат. Приповетка је једна врста иоезије; она треба да је умечнички израђена, ако се жели да гатогод вреди. То не сме бити занатски посао, којим ће писци упућивати људе да разазнају шта је добро и зло. Оно што приповетка износи као догађај треба да је изнесено што боље н непосредније; живот који се у њој црта треба да је не само уметнички истинит, већ и да је обележен најбитнијим цртама, најзначајнијим појединостима. Ако приповедач не успе да оживи нричу, да приближи догађај у причи призорима из живота, да у једном концизном облику изнесе радњу својих личности, ту нема праве приче. Ако су личности насликане бледо, ако им је карактер обележен неодређеним цртама, ако се радња сведе на безначајне покрете, прнповетка нема вредности. Тако, међутим, стоји ствар с приповетком г. Стеванавића Он нема приповедачке вештине, а без ње ни најбоље жоље ни највећи труд не могу дати добру приповетку. Г. Стевановићу је била главна ствар дати деци добру поуку, и од свих начина изабрао је овај, те је тако начинио незгодну смешу из доброг циља и рђаве обраде. Он је све жртвовао тенденцпји, а опа у рукама слабијег приповедана увек умртвљује белетристичне производе. Једино велики таленти успевају да споје морални елеменат с уметиичким, и да без повреде битних уметничких захтева даду моралан производ. Г. Стевановићева прича далеко је од тога да буде у том погледу добра, Она је суха, скоро анемична; радња је у њој развучена и без интереса, сведена на свакодневни тон слабих дечјих приповедака. Она не може ни мало узбудити читаоца, нити му показати осећања радних личности. У њој се вргаи један велики прелом у животу главног јунака (Младена), али је то тако невешто изведено да читалац може увек изјавити сумњу у истинитост тога факта. Она чак изостаје иза Хофмановских и Шмитовских прича које су јој служпле за образац, јер нема оне интересантности, оне наивне и лаке интриге која даје иричи бар колико толико живости. Тако стоји ствар са г. Стевановићевом причом у погледу уметности. Он је, извесно, држао да за радове ове врсте треба имати добру идеју, а да обрада може бити и лајичка. Треба, међутим, одучити дечје писце од тога потцењивања белетристике и не допустити им да приповедачки дар замењују занатским послом. Треба оставити писање приповедака талентованим ириповедачима, јер су они једини у стању да даду добра обавештења о индивидуалном и друштвеном животу и то на такав начин да у читалаца изазову јаче осећање и покрену их на озбиљније размишљање. Ако се васнитачи омладпне плаше од приповедака у којима се износе рђаве стране живота и цртају разорљиве страсти, нека и не бирају такве ствари за децу. Међудобрпм приповедачима има много оптимиста, и под њиховим пером нижу се слике доброга, катшто идилскога живота; иоказује се радња поштенога и вреднога света; износе се примери добрих осећања. То све није измишљено већ нађено у животу, јер и ако је живот далеко од идеалне доброте има у њему местимично и истинске среће и праве врлине. Нека се не плаше васпитачи да деца неће разумети дела великих писаца, јер међу њима има многих, која су приступачна деци. Најпосле, нека деца и не би разумела просветни гдасник, књ. II. св. 4, 1902. 28