Просветни гласник

412

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

књижевници. То је случај са Змајевом приповетком „Видосава Бранковићева" која ни по стилу, ни по идеји, ни по унутрагањој обради не може стати у ред добрих прича. Јакшићева прича Милан, и ако је патриотске тенденције, не одговара захтевима приповедачке уметности. Још је слабија Ненадовићева прича дНека је срећа ма и луда била", а да већ и не помињем како је место оних дечјих песама Змајевих требало узети коју од песама намењених зрелијој омладини. Али кад је већ г. брнић хтео да што је могуће више покаже све правце рада једнога писца, требало је да бар у напомени објасни да су извесни радови слабији по вредности, п да се само за то уносе у збирку, како би се боље уочила разноврсност књижевног рада у једнога писца. Читалац би тада знао да Ненадовићева прита није ту ради тога што је добра, него што јује писао овај духовити наш иутописац. Тако би било боље и за читаоце, а но би било никакве штете ни за. писце о којима је реч. Поред свих замерака г. Зрнићу мора се одати хвала за оваку идеју о збиркама за омладину. Доста су се у нас у дечјим збиркама јављале незнатне п невешто написане приче за децу у којима осем обичне поуке (често неморалне) нема ничега, или песмице пуне нразних узвика и прозаичних и баналних Фраза. Време је да се омладини даду радови првих наших књижевника, јер ће у њима боље уживати и од њих веће користи имати, но у нразним и сухим причама и песмама невештих дечјих писаца. Г. Зрнић је указао пут којим треба ићи у издавању књпга за децу, и ако позније буде радио посао са више критичности, несумњиво ће учинити добрих услуга српској омладини. II Приповетка У школи живота од Мих. Стевановића спада у поучне приповетке којих има доста у страним књижевностима, а нарочито у Немачкој. У нас су оне ређе и обично су кратке, те улазе у дечје листове. Г. Сте вановићу ова приповетка није првина, али се не може рећи да је њоме иоказао какав напредак. Њена је фабула врло проста и већ толико пута обрађивана у свим књижевностима. Једно је дете и сувише мажено у родитељској кући, и то мажење изазива у детета рђаве навике и онеспособљава.га за добар рад. Са његове ћуди долази му страдање, али то страдање препорађа младога нерадника у вредна радника који стиче у Америци солидно имање. С моралом ове приче можемо бити потпуно задовољни, јер је он доиста добар. У приповетки се уздиже рад и хвали истрајност човекова у своме послу. Писац није гледао сву срећу у огромном богаству или великом положају те није начинио свог јунака ни моћним господином ни великим богаташем. Г. Стевановић је избегао то шаблонско усрећавање људи туђом помоћу, ту лажну срећу до које човек долази у једном тренутку, а без велика труда. Он се удаљио од наивне гатке и бајке и дао прнчу која је, колико толико, блиска стварном животу. Али чинећи то, г. Стеваноиић је једним детаљем покварио ствар: одвео је свога јунака чак у Америку. То већ слабп истинитост нриче и ириближава .је невероватним романима о новоме свету, у коме се олажо стиче богаство. Америка за нас пма још много романтичности; још и сад рђави приповедачи и драматичари доводе ујаке из Америке, да реше судбу сиромашних сродника у Европи. Још и данас о Америци се мисли као о каквом Елдораду, те г. Стевановић тврди да је то земља у којој се рад „обилато" плаћа. Така наивност не може се опростити у данашње време, кад се о живиу америчких радника и у нас писало, и кад се