Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВВТНОГА САВЕТА

411

новчане награде, све се то јавља као буктиња која осветљава темперамекат и карактер пишчев, и чини да се јасније иродре у мотиве његова рада. Дитерарни историк који хоће савесно да употреби ове документе из приватног живота, мора иоказати необичну пажљивост у њихову ирикупљању, јак дар одабирања, критичку моћ да пажљиво процени важност њихову, а нарочито мора располагати вештином расуђивања, јер без свега тога неће моћи утврдити узајамност међу књижевним радом једнога писца и његовим личним доживљајима. Г. Зрнић се није умео користити тим подацима и место да му послуже као средство, они су му, изгледа, били главни циљ. Млади читалац не може из његових предговора (биографија) сазнати ништа о вредности рада појединих књижевника. То је остављено да сазна из оно мало радова што је унесено у збирку. Хоће ли то бити довољно; да ли ће оцена читаочева бити и приближао тачна; да ли ће он умети осетити леиоту појединих састава, то као да се приређивача није тицало. Па бар да је дао ма какво упутство •о томе; како треба оцењивати поједине књижевне радове, или шта се захтева у главноме од појединих литерарних врста! Ништа од свега тога! Али у накнаду за оно што је доиста требало да буде изнесено у овој збирци г. Зрнић је дао оно, пгго је без икакве гатете по читаоца могло сасвим изостати из збирке. Тако у биографији Љубе Ненадовића, која је врло мало већа од једне стране има равно тринаест датума, а у биографији Вуковој, која износи мање од три стране има двадесет и један датум. Колико ће ово сухо набрајање датума користити омладини, не треба ни говорити; ово би зар и било од потребе за чиновничке кондуите, али за књижевност зацело не. Дрелазећи на прикуиљене радове, не могу а да не учиним једну генерадну замерку. Г. Зрнић је с неком непојамном решеношћу избегавао љубавне песме наших диричара, па чак и оне које многи наставници и у школи читају. То је већ претераност која не води ничему доброме. Разуме се да сваки приређивач треба да избегава раскалашне и порнографске песме, каквих има у готово свих наших лиричара. Али и у нашој жеаској народној поезији, а и у песмама наших најбољих песника има много песама које могу слободно ући у дечје књиге. Да је г. Зрнић био мање педантан, не би се десило да из Змајевих „Ђулића* и „Ђулића увелака" који својом лепотом чине част нашој поезији уђу у збирку свега две песме, док су друге његове слабије песле нашле места, на чак и дечје несмице за допуњавање. Још је незгоднији случај са Бранковом песмом „Ране". У овој песми има три дела и њом се показује како је дечја туга кратка и пролазна, како је човекова жалост за женом јача и трајнија, али је ипак пролазна, а како је бол очев за умрлим сином силан и неизгладљив. Песма је једна од најлепших Бранкових песама, али, наравно, овако цела. Г. Зрнић је узео само први део, који сам ио себи нема велике вредностд, Међутим у другој једној збирци за омладину, у оној што ју је професорско друштво издало под редакцијом г. Св. Симића (Ђачка књижница I, Бранкове песме, приредио Св. С. Симић) ова је песма штампана у целиаи. Тако је и г Шевић у своју збирку Прерадовићевих песама унео н неке љубавне песме које би г. Зрнић извесно одбацио као „неприличне" за омладину. Има још једна ствар која ми се не чини оиравдана. Г. Зрнић није по• једине писце нредстављао само радовима у којима су онп доисга јаки, и који чине њихову главну вредаост. Он је уносио у збирку и слабије радове ових књижевника, оне који су споредан рад њихов. Тако су ушле у збирку и лствари које немају велике књижевне вредности, и ако су их писали одлични