Просветни гласник

28*

рддња главног 1јросветног савета

415

сама. Нарочито су важне епске песме, јер никаква лекгира није тако погодна за јачање патриотског осећања, као што је погодна народна поезија. Ако идеални примери могу имати какве вредности за васпитање — а они их допста имају — онда за Србе нема бољих патриотских узора но што су поједиии јуиаци из народне поезије. Њихов пример учи омладину не само како се воли свој народ и какве жртве треба подносити за његову слободу, него показује како треба чувати своје лично достојанство, како треба саосећати ближњем, како ваља бранити правду и штигити слабе, како треба уздигнути душу изнад физичких мука. Разуме се да нису све песме такве, јер у некима од њих износе се примери сурових радњи једнога ратничког народа. Такве песме не треба ни уносити у дечје збирке, него се задржати на оним бољима. Осим песама има у г. Ризнићевој збирци још и народних прича, пословица, загонетака и дечјих бројаница. Приче су од слабијих народних прича, а остале су народне умотворине добро одабрате. Довде је у збнрци све добро. Али кад се пређе на остали материјал, нарочито на оно што је сам приређивач написао, већ се не може рећи много доброга. Шта више може се замерити г. Ризнићу што је хтео да унесе много свога рада, не разбирајући да т ће то бити за децу корисно. И најзад да му се још и не замери кад је реч о описивању народних обичаја („Опроштајне беле покладе"), с претпоставком да је опис тачан. Такојешгиво погодно за омладину и за њ не треба какве јаче књижевничке способносги. Већ је незгоднија ствар с описом места и да г. Ризнић није унео у свој опис Горњака једну занимљиву причицу, тај би опис био слаб, као што су слаби чланчићи „На српско-бугарској граници" и „Баба Финка." Најпосле и то би му се могло опростити. Али кад је ирешао на приче, ту се већ јасно показала истинитост оне изреке чувеног сликара Апелеса; „Обућар нека не иде даље од обуће." Обе су приче г. Ризнића о псима и обе су слабе. Нема се шта замерити симпатији г. Ризнића према псима, јер ове корисне животиње заслужују пажњу, али им је учињено много части, кад им се у једној дечјој збирци посвећују читаве две приче. На још какве приче! У једној од њих два идеална пса, Лиса и Гаров, два вредна чувара имања господарева падају у меланхолију због једнога сна у коме им се смрт иредсказала. На како патетично, како нежно казују један другом своје снове. И страшно се предсказање испунило скоро потпунце: оба су пса изгубила свој живот у борби са вуком. И то је све описано на пуно страница, па још украшено сликом. Оно и до сад су се пси клали с вуковима, али нису са тога улазили у овако сентименталне приче. На онда, како је то лепо показати деци да сан може н псима да покаже судбину, јер да може људма, о томе су их већ у кући научили. Друга прнча „Паметно псето' ; није друго до једна стара анегдота, само је овде развучена и пропраћена са неколико рђавих слика. Обе анегдоте које се односе на Франклина лепе су и погодне за дечју збирку. Најносле остаје чланак који је најлопшји. То је г. Ризнићев опис „Шарене змије." За чудо је да један народни учитељ не зна елементарне ствари из дескриптивне зоологије. Г. Ризнић помиње само једну Фелу отровних змија, ма да их има две до сад добро познате и описане, а мисли се да ће бити још која. Него још је за већу осуду што је помешао те две Феле те камењарки даје име шарка. Зоолози не само да разликују те две Феле: шарку (у1рега Тзегиз) и камењарку (\'1рега атоДНез) него их неки мећу чак у два