Просветни гласник

416

ПРОСВЕТНИ ГЛАСДИК

рода, те шарку зову још и РеПаз ђегиз. ИГарка нема рога док га камењарка има. Поред те главне погрешке г. Ризнић је учинио неколико ситнијих. Он вели да је рошчић у шарке (т. ј. у камењаркеј на врху горње вилице, док је он у ствари на врху усне. Такође је погрешно да се на то1 змпји виде три пруге на цик-цак, а међутим има само једна пруга на цик-цак, а с обе стране њене налазе се тачке, као што се и на самој слицп у овој збирци види. Даље г. Ризнић наводи да ова змија чим јој се ко приближи жацне језиком и отровним зубма, а већ и деца знају данас да змија не жаца језиком. Најзад није добро речено ни то да се змија зубма прикачи за тело п да кроз зубе покуља отров. Знија боцне зубом као иглицом а отров кане (а не нокуља) кроз зуб у рану и отрује крв. Тако ствар стоји, а за највећу је осуду, кад се и овако грубе погрешке могу нустити у дечју збирку. IV. Одабране ариче Браће Грима. Ово су немачке народне приче, гатке п бајке прикупљене и можда у појединостима дотеране. Вероватно је да нонека од њих и није права народна, или су Браћа Грим унели у њих нешто књижевног елемента. Но то није толико важно. Много је важније питање да ли су све ове приче погодно штиво за омладину. Мишљење о гаткама подељено је у педагошком свету, и док их једни препоручују као врло ваљано штиво за децу, дотле други одлучно устају против њихова уласка у дечје књиге. Истина је, међутим у средини, јер доиста има гатки које ни својом идејом, ни појединим едементима не могу бити од користи за омладину, док су друге врло добре и могу се с разлогом препоручити омладини. И у овој збирци има неколико прича које вреде као документи људске црошлости, као обележје духа народног у ранијим периодима друштвеног живота, али ван те историске важности немају друте никакве. Оне показују примитиван поглед на свет; имају вредност за проучавање религије; служе као подаци за испитивање културне и националне сродпости нојединих народа. Алп то је све недовољно да им да право улажења у дечје књиге. Морал је у њима често врло рђав, а имају много фантастичног елемента којим могу у деце иојачати страх и изазвати сујеверице и предрасуде. У овој збирци најлепша је прича „Трнова ружа." У једнога краља роди се кћи, и како није имао више од дванаест златних тањира, то иозове на свечаност само дванаест мудрих жена а били их је свега тринаест. Баш кад су оне даривале дете дође ова тринаеста и одреди да се краљева кћп у петнаестој години убоде на вретено и да умре. Дванаеста мудра жена која још није бмла исказала своју жељу ублажи ту казну и одреди да то не буде смрт већ стогодишњи дубок сан. Све се испуни као што је проречено. Краљева кћи убоде се у вретено кад јој је било петнаест година и паде у дубок сан, а с њом и цела кућа, како се ко затекао у том тренутку. Око двора порасте трње и склопи се густо са свих страна. Многи су краљевићи долазили тамо да виде краљеву кћер, али су зло прошли. Прође сто година и пред једним краљевићем размаче се трње и указапге се двори. Он-затече све у сну и пробуди краљеву кћер. И кад сиђоше заједно све прену иза санка. Пробуди се и краљ и краљица и цео двор, па се гледаху, чуђаху се и дивљаху. И коњи у" дворишту цоустајаше и сгресоше се; ловачки пси скочише и почеше махати реиовима; голубови на крову повадише главе испод крила, иогледаше око себе и одлетеше у поље; по зидовима се размилеше мухе; пробуди ее и ватра на огњишту, разбукта се и поче да кува јело,