Просветни гласник

РДДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТА

417

што је било пристављено; петење поче оиет да чврчи; а кувар звизну покућару пгамар, да се овај раздера што је игда могао, а и слушкиња очерупа кокошку. Тада се на двору прослави свадба враљевићева са Трновом ружом са највећнм сјајем, и они проживеше задовољно, све до своје смрти. Остале су приче слабије а неке од њих јако су сличне нашим народним мричама из Вукове збирке. Тако прича „Три златне ђавоље длаке" својим почетком личи на митско причање о Киру и Мојсеју, али се даље развија слично нашој причи Усуд, која је индијског порекла. Прича мачка п мишортаци позната је и у нас, а „Јунак кројач" личи на наше приче о ћоси и дивовима. То је, у осталом, врло разумљиво кад се зна пгга представљају гатке и како се развијају у усменој народној књижевности. С погледом на морални елеменат. ове гатке заостају иза појединих наших гатки (као што су н.пр. Ко мање иште више му се даје; Правда и кривда; Права се мука не да сакрити; Невоља и др.). Али понеке од њих заостају и обрадом иза наших народних прича. Има их и са свим лоших, а и у бољима има по што шта што није за децу. То се све могло у дечјим збиркама изменити, јер није потребно да баш све што се у гатки помиње уђе к у дечју збирку. Тако нпр. могао је писац у лепој причи „Снежапа" у духу наше народне приче исиравити оно што огледало говори краљици са ви. Дал>е, требало је ублажити одвратну слику у којој се износи како краљица једе џигерице за које мисли да су њене пасторке. У нашој народној причи и у причама арапског зборника „Хиљада и једца ноћ" то је већ блаже представљено. Тако би се могла ублажита и казна краљичина, јер не ваља деци износитп као похвалан пример овако сурове казпе, које одговарају једино примитивном варварском духу народном. Има и горих ствари у овој збирцп. Како се нпр. може препоручитн одладини прича у којој се уздиже лукавство и превара а завршује се оваком похвалом глупости: „Кад би глупост увек доносила толико корисги, ја бнх је радо ноштовао." А учитељи једнако у школи хвале знање и цитирају познате стихове: Знање је светлост, знање је моћ... Па онда, док у једној иричи човека осуђују на смрт због крађе („Јеврејин у трњу") догле у другој човек крађом долази до среће („Четири брата вештака.") Осим приче „Поштени људи" која је са свим рђава с моралног гледишта иису добре ни ове приче: „Свезнајући лекар" (Ннје добро српски речено, бољеје рећи свезналица лекар), „Мудра Наста," „Три лењивца" па ни ирича „Мачка и миш-ортаци". Прве две требало је да буду комичне али је њихов хумор некако незграпан, непријатан и може само бити од штете за децу. Увек треба бити на опрези, кад је реч о уношењу хумористнчког елемепта у дечје књиге. Деца и сама радо претерују у шали, и треба избегавати да се даје деци лектира која ће потхрањивати и појачавати дечју наклоност према подсмеху. Нарочито их треба чувати од грубих досетака, и усиљене, тешке шале каква је у овим причама. Прича „Три лењивца" најгора је у целој збирци. Она је кратка, без икакве књижевне вредности, а мисао јој је да треба бити лен, па да се добије краљевство. Између три брата отац даје краљевство ономе којијенајленији, те који кад би га вешали а додали му оштар нож волео би бити обешен, но потрудити се и пресећи коноиац. Као што се види, врло узорита породица: не зна се ко је бољи, отац или синови! Погрешка приређивачева у томе је што је мисдио да су све народне умотворине добре. И оне и јесу то доисга, али само као подаци за проуча-