Просветни гласник

418

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

вањо вултуре у појединих народа, као прилози за етничку психологију, као довументи за извесне историјске хипотезе. Али за дечју књижевност нису све подједнако добре, па их чак има и врло рђавих по идеји а слабих по разради. У. Млада Сибирка, приповетка Ксавија де Местра износи нам доживљаје једне девојке која је из Сибира сама пошла у Петроград, да за свога ода измоли милост у дара. За тај пут једва је добила одобрење од својих родитеља, али је најпосле н>ена чврста воља и непоколебљива одлука принудила родитеље да попусте, Њен је пут био веома тегобан; то је било готово право мучење, и само се има захвалити добрим људма и њиховој помоћи, што није проиала на томе страшном путу. Позвије је већ било боље: у самом Петрограду она је наишла на обилату услужност док није стигла и до самог цара. Ту је постигла и мету својих жеља, ослободила оца и још два осуђеника и добила уз то и богате дарове. Пошто је довршила своју мисију девојка се иосвегила Богу, али му није дуго служила. Болест коју је на мучном путу задобила учинила је крај њеном животу. Прича је, као што се види, потпунце морална. Изложити се страховитим опасностима и наиорима да се спасу. родитељи, то је доиста херојско дело, и заслужује да се стави на углед омладини. Само, писац ове приче није исцрпао све користи које му даје овако лепа тема. Папрезања сироте девојке нису насликана с потребном јачином, него су више наговештена, слабо сбележена. Нарочито се нигде не истиче с довољно вештине осећање ове јунакиње, у појединим моментима њеног натничког живота. Душа девојчина затворена је пред читаоцем а обавијена неком мистичном религиозношћу. Девојка пролази кроз Сибир и ми видимо да на једном месту остаје гладна, на другом умире од зиме, на трећем једва сачува живот од разбојничког наиада. Али то је све испричано без топлине, те не пзазива у нама саучешће, а камо ли да нам измами сузе од очију. Читалац осећа да је све то намештено, да ће се свршити добрим успехом, па прелази преко овлашно оцртаних догађаја без великог узбуђења. Изгледа даје писац споредно узео за главно и у место да прикаже силну снагу воље и јаку идеалну тежњу Параскевину, задржао се више на њеном бављењу у Петрограду, и њеном животу у манастиру. Друга је мана приче сувиигна религиозност. Параскева већ и у почетку приповетке изла&и као нека велпка биготкиња. Доцније се та сувишна побожност појачава и девојка одлази у калуђерице. Тако решење не одговара ствари, и није препоручљиво за дечје књиге. Њена патња довољиа је да послужи као захвалност Богу, а и родитељи су много патили, па је право да остатак живота проведу у заједници са својом јединицом. Писцу се, изгледа учинило, да би то било и сувише среће за њих, па им одводи ћерку у манастар, те кад му се и то учинило мало, он је лишава живота, То је скупа цена за родитељско ослобођење, и мучно да би било честитог родитеља који не би пристао да са женом и кћерју седи у Сибиру радије но што би допустио да смрћу кћеринои искупи своју слободу. Писцу, дакле, није ништа требала ова суровост, и без невоље је начинио причу сентименталном, у место да витешки еп заврпги једном идилом. Може бити да је сматрао смрт наградом, али и најрелигиознији хришћавин мора жалити рану смрт н сматрати је као казну, кад овако дође. Бити добар хришћанин не значи мрзети живот; само лицемери могу говорити о смрги као о великој