Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

641

налне свести, која се тек почела будити. Када је Фотије неколико десетина после Теодора издао 867. против Запада своју чувеау енциклику, тада се тек показало колики је грдан обрт наступио у схватању. Читаво јелинство клидало је одушевљено , равноапостолном васеленском учитељу" и то не ради нигатавних дистинкдија између грчке ортодоксије и римскога католицизма, него с тога, што је народносни осећај у овоме прекидању с Римом, пређашњим господарем, нашао најживљег и најсимпатичнијег израза. И када је цар Василије збацио патријарха Фотија, доби овај адресе оданости од кожара, рибара, трговаца, дрводеља и т.д. доказ, да су га славили као великог патриоту. Но са Фотијем ннје био Исток прекинуо са свим с Римом у црквеном погледу. У идућим вековима, напротив, чињени су многобројни покушаји за унију (егмс«?), и папе су више пута одлучно утицале у источноримске одношаје. Но Л.атине и Грке делиле су јаке националне антипатије, јер су свесно осећали да су они два народа, један другом сасма туђи. У том времену се етничке диФеренције нису изводиле из народног порекла и језика, него са теолошког становишта. Знаци националне разлике беху ННо^ие и бесквасни хлеб. Ко је ово усвајао, сматрао се за шизматика, т.ј. сматрао се за рђава грчког патриоту. (свршиие се)

ОДГОВОР НА „МОМЕ РЕЦЕНСЕНТУ" ОД Ј. ЛУКИЋА (ТГр. Гл. 1902, октоб., стр. 846—360) Свој реферат о раду г. Лукића „Номинатив и вокатив у сриском и латинском језику" (С. Књ Гл. V, 232—234) писао сам за ширу публику, Зато сам изнео у њему само оно и онолико колико је читаоду потребно да зна, ако хоће да му читање те књиге буде од користи, а не од штете. Да сам хтео упутвти своје речи непосредно г. писду, ја се не бих задовољио само изношењем погрешвих резултата његових, већ бих му показао и њихов унутрашњи значај. То је требало најбоље да осети с&м писад. Али он, на своју превелику штету, то није осетио, шта више, каткада није разумео ни снисла мојих речи. То га је, по свој прилиди, једино и навело да напишо свој предугачки одговор, из којега сам видео да морам и против своје воље и жеље бити јаснији, да му морам оно, што сам хтео само он да зна, јавно рећи. У раду пишчеву нема ни иредставе о науци, којој нрипада предмет који он обрађује, ни научнога метода, ни разумевапа питања, која хоће да реши. просветни гдасник , II. књ. 5, св., 1902. 43