Просветни гласник

84

ПРОСВЕТНИ ГЛАЕ1ШК

гао -сто. Главна је ствар тачка гледишта са које човек види, угао под којим се видљиви свет показује, и, ваља и то рећи, начин па који се иетдљит, које сваки од нас носи у себи, меша се видљивим. Очи су велики нитачи: оне питају сваку ствар: шта. си ти? игта хоћеш да ми кажеш, ти старо дебло накривљено над том колебом? ти заборављени мали суду са цвећем на томе прозору? Ја тражим историју онога што видим. Оно што ми се допада у сваком бићу, то ј ; е што прелази преко оног одређепог тренутка када сам га опазио, оно што ме даље води, оно што ме уводи у његов сопствени живот. Велика уметност састоји се у томе да се схвати и изведе дух' ствари, то јест оно што везује јединку са целином и сваки делић времена са целим трајаљем. Уметничко дело састоји се много мање у репродуковању и подробном репродуковању мешавинс слика ко.је се јављају прсд нашим очима, колико у иерсиектпви уведепој у те Слике. Бити уметник, то је видсти по једној иерслективи, а. према томе имати центар унутрашњс и оригиналне нерспективе, не бити на истој тачки гледишта као цео свет у носматрању етвари. Сама Џорџ Елиот писала је: „У истини, нема ниједног иортрста у Адсшу Биду, но само сугестија искуства иоређаних у новс комбинације Оно што је истина за Џорџа Елиота, генија другог реда у изналажењу и композицији, још је виша за велике књижевне и уметничке геније. У њиховим дслима нема ниједнога иортрета; ниједне тачне котшје, неке стварне јединке која живи иред њиним очима. Али када су се инспирисали стварним типовима, онда их више нли мање иреображавају додајући им зкачајие и сугестивне црте ; геније увек више мање преправља природу, богати је, развија је. И то развијање најчешће бнва у смислу логике, јер људски дух, будући свеснији и смишљенији но ирирода, у исто доба је разумнији, сиетематичнији. Човек не може да д& себи потиуна рачуна о самом себи. али воли да разуме и да сведе на јединство радње или мисли једне личности предсгављено у каквом умстничком делу; и одиста, сви велики драмски типови, изузев неке чудновате намерне црте у Хамлета, јесу сасвим одређени карактери, праве живе доктрине. Природни центар перспективе за сваког човека јестс његово ја, низ његових стања свести; ја се своди на један систем идеја и нредстава удружених међу собом на један извесан начин, и ирема томе видети један иредмет, то је унети представу тога предмета уједан нарочити систем аеоцијација, завити га у вртлогу представа и идеја. Ако тај унутрашњи вртлог — који није ништа друго вего ја уметниково, буде довољно моћан, довољно простран и светао, све што уђе у њ бвће прожмано кретањем и светлошћу. На нротив, једна простачка дупга имаће простачко око и баналну уметност. Сваки посматралац на тај на-