Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВД

85

чш1 односи са еобом и у себи нешто од света који посматра, као што једна звезда приклачи к себи сву иданетну прашину коју срета на свом путу у проетору- ОшА сар-Иа, Ш ав1га. У тој унутрашњој гравитацији. сваки нредмет узима раздично место према богатсву система идеја коме је подешен. Иривидно највећи може постати најсићушнији, а лајсићушнији највећи; посдедњи мењају своје место са првима. Представити свет или човечанство на естетички начни, то не значи пасивно репродуковатп но сдучају осећаја, но сређивати према одређеном циљу — оригинадном ја аутора —, који такође треба да буде што је могућно најкраћи извод света и човечанства. Ако је ја ауторово скдопљено изузетним и ретким груписањем идеја, које није добро међусобно везано и није систематично, ако оно најзад нема ничега од једног потпуног „микрокозма," његова уметност може да зачуђава (депо, то је чудно, говорио је Боддер), ади та ће уметност брзо проћи. Јер чудно остаје дуго такво само онда када јако побуђу.је на миптљење, то јесг када изазива дуг низ добро повезаних размишљања, која иду оиштем ■схватању, више иди мање систематском. Ви хоћете да ме „зачудите;" почните тиме да имате сами тај дар фидозофског зачуђавања пред дицем васељене које је, по Илатону, почетак ФидозоФије. Особинаје ми•сдиоца знати се зачудити; знати зачудити друге и забуипти их за тренут, то је вештина вашарског комедијаша. Оно што даје чара зачуђавању, оно што је одиста леио, то није свака, новост, но новост истинитога, а да се она опази, треба имати више мање синтетичап дух, који је у потпуној равнотежи, који изгдеда оригинадан не зато што је лнормалан и непотпун, но зато што је потпунији но други, што је вигае у складу са најдубљом стварношћу, што је самим тиме више у стању да нам је открије под свима њеним изгдедима. Бајрон је рекао: Аге по1 1ће тошПатв, луауоз апс1 вИеб а раг1 ОЈ' те ап<1 о? ту кои1, аз I о? Лет ? А Бакон: Лгз ен( когпо аЛЛИин паЛигае. Уметник схвата природу у једном наговештају ; или још боље, она се сама схвата у њему. Уметност изражава оно што природа муца; „она јој кличе: Ето шта си хтела рећи." Извесни антички кипови у тадијанским музејима намештени су на подножјима; чувар, по својој вољи, окреће их и ноказује са. различитих «трана, избацујући па светдост иди новдачећи у сенку овај иди она.ј део њихов. Тако постуиа уметност са стварношћу, када би бидо могућно упоредо ставити предмет и његову сдику коју нам даје уметност, да бисмо видеди да ди су потнуно направљенн један према другом, опазило би се да се раздикују увек по неком страном; када би предмет и његова слика бида истоветни, математички саобразни, уметност не би постојада. Када би, е друге стране, биди иотпуно раздични и не би мо-