Просветни гласник

НАУКЛ Н НАСТЛВА

и.1И боље рећн искреност у уметности, треба у тодико да јача у ко.шко се у уметннкове публике увећава снособност размишљања, умовава, оверавања свезе и везивања датих иредстава. Искреност у уметпости тако Ј1С расти неизбсжно са напретком научнога духа. Уметнику је свакако сдободно да лаже, само да се то не опази; али у наше дане када се код сваког читаода буди критички дух, лаж се смсста опажа н одузима снагу изазваним сликама. Данас Фикција се трПи само онда када је симболична, када изражава једну тачну идеју. Што истина у томе случају губи у Форми добија у садржини, п, ако снага представа може бити с једне стране мало искренута, опа је с друге стране повећана уверењем у ндеју коју изражава. Ако видети јако значи веровати, може се обрнуто рећи да јако веровати значи готово видсти. Моћ идсалнзма у књижевности јесте под условом да се он не ослања иа какав извештачен идсал, но па извесну интензивну н трајпу аспирадпју наше природе. Што се Т11чс реализма, његова се засдуга састо.ји у томе пгго тражећи нптензивиост у стварносги даје утисак веће стварностн, а према томе живота и искрености. Јер, још јсдаппут. живот је сама иекреноот; он се састоји у редовном н сталном зрачању средишне активности кроза све органе: он има истинитост светлости. Живети значи делати, преводити се. нзражавати се, стакити у склад унутрашње н снољашње органе самога себе. Живот дакле пе лаже, и свака Фнкција, свака лаж у неку је руку пролазан неред унет у живот, делимична смрт. Исто тако, да би нашао живот, писац н уметник ваља пре свега да буду искрени, да се сами потнуно изразе, да ништа не задрже од њиховог унутрашњег живота, да се жртвују за немарну гомилу као што се некада жртвовало за богове. Та искреност њихове елоције треба да се нађе у њиним делима. н, да бн надокнадили оно нјто је недовољно у предетављању стварнога. они су нриморанн да у тачној мери увећају интензивност тога иредстављања. То је, у главноме, једини иачин да га начине вероватиим. Само, не мешајмо средство са циљем, и не дајмо уметности т-штитативан идеад. То бн значило учинити је болешлшвом кварсњсм нриродне равнотеже, чему је и иначе уметноет сама собом и сувише наклоњена. Што се тнче ква.штета, уметност је подељсна изнеђу две скдоности: јсдна вуче уметника ка хармонијама, консонанцијама, свему што се донада очима н ушима; друга га гура да нренесе на поље уметности живот у свима његовим изгдедима, са свима његовим нротивним особинама, са свима. његовим сударима и дисонанцијама. Задатак је генија да доведе у равнотежу те две тенденције. Но тачке где се та равнбтежа јавља без престанка се мењају, а баш зато умстност, нод импулсима генија, чини стадне напретке. Ти се напреци састоје у уво^ењу у уметност свевеће количине праве стварности, према томе, интензџвнијег живота. У томе уметност ностаје све већма реадистичка, у ведиком смнслу речи: то јест, естетичка емоција, створена појавама моралне и со-