Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

89

схватамо да има само један начнн битн велики: то је бити дубоко неко, све једно ма ко, ма и најскромније биће. Дакле нарочито моралним и социјалним разлозима треба објашњавати — а такође и одређивати увођење ружнога у реалистичко уметничко дело. На пољу књижевности то се уношење још понајбоље изводи. Претпоставите да је једна уметност довољно силна да иробуди осећаје чула мириса: она би морала да изазива искључиво осећаје пријатних мириса; исто је тако, у мањо.ј мери, и са уметностима које изазивају интензивне осећаје вида; оне могу асоцијацијом пробудити гомилу осећаја чула мириса, чула пипања, итд.: на тај начин те уметности су принуђене да буду многе уздржаније у њиховим представама. Има ствари које вређају око ; оне га вређа.ју у сликарству више но у стварности, док, када се гледају под извесним углом, могу и да не вређају у књижевности. Али они који хоће да уоиштавају изглед несавршенстава и искључиво реалистичких тенденција код уметника, не треба да заборављају ту чињеницу, да на хиљаду уметничких дела свакако је много када и једно успе, када је достојно да живи и да буде гледано. Девет стотина деведесет и девет побачених покушаја, који су нужна пратња .једног ремек-дела, постају ужасни са реалистичком методом; са класичном методом они су нросто осредњи и безбојни. Отуда једна разлика која није за занемаривање. Геније може да нреобрази ружно, али тражење или чак сношење ружнога може да убије обичан таленат. Терзит у основу исто толико вреди за уметника као предмет студије колико и Адонис; само рђаво израђен Терзит вређа око, а рђаво израђен Адонис, и ако нема живота, ипак има извесну примитивиу чар кривих, правилних линија, контура које поглед прати без великога нанора. Потпуно се мо;ке одобрити да ремек-дело једне сликарске изложбе буде какав мајмун; али је жалосно констатоватн да гримаса која се види на лицу тога мајмуна буде у неку руку тип и идеал већега дела- осредњих слика и кипова у истој изложби: сви ти уметници сасгављајући своја дела сневали су мајмуне, а не људе; некада је било еамо конвенционалних и стиснутих осмеха, данас има само конвенционалних кревељења и сталних гримаса. Рђаво схваћен реализам чини несносним нолу-таленте. Често се понављало како уметност, постајући реалистичнија, мора да се материализује. То није тачно, добро схваћен реализам не тражи да утиче на нас непосредно пријатним осећајем, но изазивањем симиатичних осећања. Он је свакако мање аистрактан и чини да треперимо целим иашим бићсм, али самим тиме може се рећи да је мање чулан и да мање тражи чисто осећајно уживање. Део материјалног и физичног у уметничком делу јесте деликатно и тешко питање. Рускин, славни критичар енглески. потпуно делп физиолошки живот од унутрашњег живота; не без разлога у осталом, он одриче да једна потпуно изражена анатомска. појединост може да произведе емоцију. „Једна суза, на пример,