Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

123

једине врсте плаћају сахатима мишљења и истраживања, и у коме се тек са миого труда и времена нешто може ностићи." Теоријско знање, стечено искуство, педагошка спрема и савестан рад — то су погодбе, које се изискују од пнсца школскога требника, и на које се при оцени његова деда морамо обзирати. Ако нема свих тих погодаба, можемо до душе посумњати о ваљаности дела, али се не <!мемо усудити донети о њему свој суд био похвалан био покудан. Што се г. Лукић сувише рано (у прии.м годинама спо.је наставннчке службе), дакле без стеченога још нскуства, латио тога теншога посла, и што .је тај големи посао поред својнх службених послова свршио за годину дана, не даје нам права, да због одсуства тако важних погодаба, оеудимо твегов рад, не загледавпш у њ: јер не смемо сметнути с ума, да брзи рад једнога писца зависи и од његова талента и од количине и каквоће изворних дела, којима се служио. Вредно је дакде извидети, како који писац ради, и до каквих резултата долазн. Док се, на пр., г. Новаковић, као што он сам признаје, сахатима мучио, да напише једну врсту, написао (или боље преписао) је г. Лукић неколико табака; док је г. Нонаковић из изворних дела прибирао и дотеривао оно, што је потребно за школу, па је прибрани материјал лепо средио, трпао је г. Лукић у своју књигу све, што год је нашао у изворним дедима, којима се служио, не пазећи на ред, те се у његовој књизи види претурање и размештање онога, што су други лепо билн средили. Што у сређивању прибранога материјала нема у Лукићевој књизи једноликости и следствености, узрок је тому, што писац није оназио различне, управо супротне системе у изворним делима. Лисати и по једној и по другој системи у исто време није могућно. Ту непоузданост видимо у самој подели књиге и у њеном натнису „Синтакса српскога језиха". Ењига је подељена на два дела. Натпис I. дела гдаси: „Проста реченица" (§§ 1—144.), II. дела: „Сложена реченица" (§§ 145—184) с додатком о интерпункцији (§§ 185—197) и о математичким знацима <§§ 198-202). Кад у првом деду изузмемо приступ (§§ 1—12.), у ком се говори о нодмету, о прироку и додацима, дакде о реченици и о реченичним састојцима „у гдавном", онда како уз то пристаје цео остали •садржај овога деда (од §§ 13—144), у ком се износи испретурана „Наука о значењу врста и обдика речи" (најпре значење номинадних обдика, за тим значење врста речи с одељцима из етимодогије па и из морФологије, и напослетку значење вербадних обднка с нодедом нојединих врста сдожених реченица, коју од речи до речи износи онет у II. делу). Ми нисмо противнн, што је писац науку о значењу врста и облика речи унео у науку о реченицама, ади смо мишљења, да је то требадо учинити у интересу саме наставе тек уз многе друге одељке праве „Науке о реченицама". Из овога се види, да је писац унео у своју