Просветни гласник

138

нроевкгаи гласник

Што се иримера у онште тиче, похвадна .је иишчева тежња, што се стара да проређеним словима истакне речи, привезане за правило, али није похвадно, што на овај начин иставља речи, које томе правилу не одговарају, као што је учинио у овом случају. Јесу ли, на пр., акузативни објекти у овим примерима: „Стаје ме (асс. гезрес^из) десет грогиа (асс. тепзигае — ргеШ)". „Ти је мораш учинити среЛну и чеетиту (асс. ргаесИсаНтиз); или инструментални објекти у овим примерпма (других и нема): „ Оеу ее небо звездама и равно аоље овцама (јпв^г. та1ег1ае)". „Мачва је обилна житом (т81г. ИппШЈотб)". „Туђу мајку мајком (ш 81 г . ргаесИсаИтпб) зовеш". „Обавигие га илатном (Јп81г. ша1епае)". Последак такве наставе биће тај, да ће ученик, угледајући се на г. Лукића, сваки акузатив и инструментал у реченици сматрати за објекат. Напослетку казати само (§ 11): „Тачније одредбе ирироку су : 2.) одрсдбе за место, време, начин и узрок" - значи колико и ништа не казати. Како је тај одељак изведен у синтакси Ст. Новаковића и у лекцијама .Ђ. Стојановића, казали смо напред.

(свршиће се)

В. Малина.