Просветни гласник

258

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

једну иредставу "• Овде је, што казао Вув, „сида којешта смегено и ;;амршено", и Бог ће га свети знати, шта је писац мислио, шниући ово правидо. Као што смо напред видели, нису то иисцу првине, где заставља читаоца, да но наведеним примерима погађа шта је мислио. Тако морамо тек из примера изнаћи, шта је хтео.рећи са ,н.ен атрибут", и ту видимо, да место његова ,њен атрибут" треба да стоји ,љен иридевски атрибут (в. нр.: в Богом сестро, дијена ђевојко!" „Цар Дазаре, срнска круно златна"). Ну како нридев као атрибут нема засебна об.шка за вокатив зато. што .је у срп. језику воватив у придева изједначен с номинативом, немамо у том случају посла ни с каквом особином, али ћемо је наћи у томе, што срп. језик по аналогији нридева често употребљава и именички атрибут у номинативу уз главну реч у вокативу, напр. Цар Лазаре, срнска, круно златна (поред: Царе Лизо, од мушкијех глава). Има лн ту и доследности? У § 10, 2. стриао .је г. Дукнћ нраве имоничке атрибуте у апозицију, а сада их износи као атрибуте (в, нримере: „Чујеш брате, војвода Тодоре". „Град СталаЛу, да те Бог убије". „Брже хајде протоиоп Недељко ".) Затим вели пиеац: .То бква у народним иесмама'. и заиста бива оно, што смо. тек поменули, понајвише у народним песмама, али писац не мисли ово, јер одмах надовезује т где се врло често стаха ради две именице сливају у једну представу" г а то вреди само за прнмере: „ Кума-лијо„Кума-Љубо!" „ГосиођаШаро", ,Стршш-Персо ", којнма се српски језик нриб.шжује врсти сл.оженица тако званих примаклица. •§ 20. не само што је исираван, него .је и значајан с тога, што н>еговом ,11ан. 2." писац обара своју тврдњу у §§ 13. и 18. да нети падеж Ђ не иоказује никаква односа". У § 21. стоји: , Четврти иадеж казује однос имеиа каква иремсо глаголу ". По § 13. казују то, сем 5. падежа, сви остали падежи. Таквој деФнницији не помаже ни додатак ,т. ј. тачније одређује ирирок јер по § 11. јесу тачније одредбе ирпродсу предмет и одредбе за место, време, начин и узрок, где се наводе сви падежи, којима се оне казују. Правило у § 13. , Четврти се иадеж зове још и ирави или ближи иредмет", писац у § 21., ма да га ту изнова крсти „падежем непосредног (директног) или ближег предмета (објекта)" — поправља овим дометком: иоказује у оагите иредмет, на који ирелази глаголска радњсС. Али чим нешто ноправи, мора одмах дометнути нову Ненстину, као што је ова: „м веКином зависи од глагола " . Зар може акузативни објекат осим глагола зависити још од чега другог? Из овога се види, да је писцу лебдео пред очима само акузативни објекат, а остале, исто тако значајне акузатнве испустио је сасвим из вида, завршивши овај пристуи поделом акузативног објекта на спољашњи и унутрашњи. И ту бисмо желели, да се једном прецизно изведе разлика између спољашњег и унутрашњег објекта; јер није сваки таутолошки акузатив