Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

187

бар у главном ллцу, Младену, прнказатн човека с неким истакиутим особинама темперамента и карактера, из чега би се могла извести нека догичност у његовим авантурама љубавним и политичким. На тај ћемо начпи видети и снагу пишчева дара, ако је успео створити тип или карактер извесна човека па макар он не припадао никаквој народности ако је то могућно. Ради тога огледа узећу ноколико момената из живота главног лица. Младен је био несрећан у љубави али не гато га девојка није хтела, него што му је нису дали. И могло се очекивати да ће Мдаден, доцни.ји јунак, ма шта предузети те да се види да он није обичан човек. Али Младен после тог за њега горког доживљаја прво се добро исплаче па затим тумарне у свет е да би га какав удес лишио живота. Као да му се то не би могло десити и у Банату да је онако љут (ако је од истине био) употребио оружје, репшо се на отмицу или на што друго само да задовољи евоје увређено осећање. Али то му ваљада није допустио писац да своју љубав тако просто, али и природно заврши. Несрећним љубавницима у ондашњим помодним романима досуђиване су много заплетеније и неприродне перипетије у животу, те је по том шаблону морао и Младен бежати у далеки свет и тамо се ударати на веље муке : тражио смрт у морско.ј бури, за тим на врховима снежних Алпа и т. д. Па. кад је Младен видео да му никако не иде од руке да се живота лиши у Европи он се сети Ач>рике, држећи да ће тамо без сумње моћи погинути, те се у Милану исповеди по свима правилима осуђене романтике. И заиста је изгледало да се жив из АФрике неће вратити. Али је писац био одредио друкчију судбину Младену. Пошто се .изавантурирао" но Алгиру, изненада и не зна се којом брзином и путем врати се Младен у отаџбину о којој до сада не само ни.је било речи него јој писац није ни имб казао; а и Младен до сада није о њо.ј говорио. А сад без икаква видљива разлога, тамо у жаркој Африци Младена ненадно обузима љубав према отаџбини. И то је могло бити, али писац не каже како се извршио тај прелом у души Младеновој што је било веома потребно јер од сад Младен није само несрећни љубавник већ и незадовољни патриота. Атанацковић је ваљада претпостављао да су његови читаоци само наивне патриоте и да ће све оне измишљотине примити просто зато што је Младен постао патриота. Са свим је било природно да је Младен после толико тешких авантура морао много изгубити од питомости па можда и човечности. Али кад се вратио у Бачку он се преобрази у некаква Филантропа, неочекивано и необјашњено, онако исто као што је Видаковићев Љубомир Соколовић, војвода у Тесалији, постао дјетовоспитатељ. Кад се вратио из Африке Мдаден распрода све имање и настани се у неком сеоцу (коме се не зна име као и граду одакле се доселио) одакле се удаљавао само онда кад је требало учинити какво Филан-