Просветни гласник

186

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ереће љубавне, жртвује другом идолу, народу. Ето како је Атанацковић бедно схватио удогу ондашњих мдадих Срба! По њему су аихове жртве за народну слободу биле само једна више авантура разочарана љубавника. Па и у споредним лицима Атанацковић није показао бољи успех: и она су као и Младен налик на Србе само по имену. После ових погрешака Атанацковић је учинио и трећу, такође веома крупну: није се старао да у делу буде извесног јединства у иде.ји која се желела прздставити. Место тога, писац је под једним називом скупио разнородне догађаје за које је држао да могу бити заједно кад се умесним махинацијама вежу у неку привидну целину. И само на тај начин могао је Младен лостати главно лице; иначе из акци.је тога лица немогућно је нзвести једну идеју ради које се све предузима. — Ми можемо разумети донекде тпто је писац онако романтички ириказао авантуре Мдаденове пошто му не дадоше Ружу. Рецимо држао се такве уметничке школе. Али из каквих се диспозиција може извести да Младен, несрећни љубавник, може у исто време одиграти удогу и неког народног првака у борби 1848. г.? Ваљада зато није био довољан онај бесплатни предстанак суду у парници Стевана. Бачванина? Зна ди се бар кућа, шкода, друштво или што друго што је могдо Младена спремити за позив ведиког народног борца? Од свега тога у роману нема нитпта, па је због тога она Младенова политичко-војничка радња са свим без смиеДа. Писац је на силу дао Младену туђе место и удогу без припреме за њу. То је та трећа кардинадна погрешка у роману Два идола јер се Јаено не види, шта је хтео писац да буде главно у животу Мдаденову: да ди извесна љубавна авантура и;ш нека подитичко-војничка акција. А то чини да поред остадих недостатака Два идола није и једно дедо, већ само такво изгледа што је писац извесном вештином упдео уједно разноврсне сцене из љубавне и политичко-војничке авантуре Мдаденове. Дакде, из свега издази да писац Два идода није успео дати: 1) уметничку сдику догађаја према оној реадној од 1848. г., 2) нити су лица у томе роману ма у чему налик на Србе онога времена и 8) нити је роман Два идода у опште узев једно дедо. А то значи да у Два идода не ваља оно што је главно у сваком роману. И посде овог остаје да се види има ди чега доброг у појединостима, или у извесним особинама пишчева духа — и ради тога поново ћу прегледати лица и радње онако како их је писац схватио и изнео. Ми смо видеди да у Два идода гдавно дице Мдаден па и други само су Срби по имену јер у њима писац није истакао и какве особине српске. Ну то би се могдо у неколико и оправдати ако се претиостави да се писац држао извесног критеријума, по коме лица у роману треба пре свега да су људи па макар и немади свију особина какве народности. Има и таквих теорија. Па ако за часак примимо и то гледиште за оцену лица, на реду је да видимо, је ди писац Два идола као уметник могао