Просветни гласник

НАУКА И НАСХАВА

185

љевића Марка, те силном орадијом одбија Ладикине предлоге и придобија Сремце за страну противну маџарској. — Ми држимо да је она Петрова орација била недовољна да Сремце учини маџарским противницима, ако није било и каквих јачих узрока за њихову одлуку. Јер ми знамо да се једном беседом народ не може дићи на буну, ако пре тога нису претходиле какве велике муке и невоље. Па дак.лс бидо је сасвим немогућно оно што Атанацковић прича за Сремце: како су се они толико одупјенили оном беседом те право из Пиваре са Младеном отишли у Карловце где се држао онај чувени мајски сабор после ког је настала борба с Маџарима. А тај детаљ не само што је неприродан већ је исто тако и са свим недовољан да би се из њега могла извести жива слика свега оиога што се догађало пред оним знаменитим покретом од 1848. г. који су спремили многобро.јни узроди, историјски, политички, морални, социјални и други. И мора се човек чудити како је Атанацковић могао и помисдити да се у оне бедне ситнице из живота оне тројице људи може сместити онако крупан догађај. А тако ието великаје мана овога романа што је у њему врло мало лида, а зна се да је у Маџарској буни било само Срба стотинама хиљада. И разуме са да са таквим погрешкама писац није могао роману дати ма какву реалну основу на којој би се нодизала остала уметничка грађа. А тај опет велики недостатак у роману може се објаснити само тим што Атанацковић није могао или није умео доћи до потпуне концепције о оном великом политичком заплету средином прошлога века. После неумешности у нацрту реалне основе роману, одакле би се природно развио уметнички заплет и радња, Атанацковић је починио и велике ногрешке и у Формирању лица. — Док је у првој глави наговештавао идеју романа он се за радњу служио сељацима, а доцније, кад је интрига јаче развијена, без икакна природна прелаза узима лица само из грађанског реда. На место Стевана Бачванина, са свим неочекивано постаје главно лице неки госнодин Младен. Па и после те нагле промене у лицима писац је учинио. још нешто горе од погрешке. Он је показао да не зна зашто су управо лица у роману. Јер ко би могао рећи да је писац у Младену изнео тип или карактер интелигентног Србина из оних бурних дана 1848. године ? Па кад се погледа и на остала лица у роману може се рећи да то нису ни силуете које би подсећале на ону знамениту генерацију српску од 1848. год. Историја је сачувала приличан број имена ондашњих интелигентних Срба, који су оставили миран живот, срећу домаћу а можда и љубавну па изашли на бојно поље: борили се и изгинули — покренути племенитим осећањем народољубља. А шта је Младена, главно лице, учинило неким народним борцем и бранитељем? Кад је остао без идола љубави (Руже), Младен је пао у велико очајање, гледао је да се и живота лиши. Па кад му то није пошло за руком, онда се реши да ту ситницу, што се зове живот без