Просветни гласник

184

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ставити како у њој има мало грађе из оног времена и живота који се желн приказати, нити се може без прочитања Два идола видети како Атанацковић сасвим почетнички и то без икакве — бар дидетанске — духовитости Формира и конкретира своју замисао о поменутом догађају. Од при.шке овако. 1'ђани људи, а присталице маџарске вдаде, с помоћу неправедног суда уиропастили једну српску сеоску породицу у Бачко.ј. (Писац не номиње име села). Чељад из те породице као да не беше, што кажу, од меса и крви, јер у борби за живот и пред очигледном пропасти нико из те куће не чини све што се претпоставља да се у очајању може учинити. Без сумње да има и таквих људи и верујемо да их је много. Али где је онај мањи број „осветника части и имена српског"? — где су ти који ће сво.јим прегнућем иокренути трому масу народа? Писац не каже да је и оваквог света било пре буне, а прича како су се неки за време ратовања лавовски борили. Из чега се то може извести кад пре таквих људи није било? Истина и песник Вишњић каже да су се и свеци морали умешати кад се Срби у Шумадији дизаху на оружје. Али би све јунаштво српско у првом устанку било — по песми — невероватно да Вишњић не рече да је и пре Устанка било јунака као што је Илија Бирчанин и други, доцније славне вође народне. Даље нам прича како Стеван Вачванин, син упропашћеног оца и муж „бранич жене иђетета", место какве одбране или праведне освете, иретпоставља бегство у Карловце. А због чега и зашто баш у Карловце опет се ничим не објашњава. Тамо, у некој карловачкој пивари, Стеван испричава сакупљеним Сремцима сво.ју несрећу, а они му се само чудише јер изгледа као да Сремци тада не осећаху заједничко зло од кога Стеван пропада као Србин. У истој пивари десио се и неки Петар, бивши богословац, који, док је Стеван причао, пи.јаше као Краљевић Марко, е да би у пићу заборавио несуђени свештенички чин и олакшао грижу савести јер је пре тога упропастио неку племениту девојку Смиљу. Али и Иетар као и они Сремци не беше ничим расрђен на маџарске власти. — И ту тако разнородну гомилу људи требало је нечим заједничким емоцирати. Требадо је од тог ништавног скупа створити Србе који се буне против маџарског насиља. Па место какве подуже процедуре, поиздаље и израније, е да би тај свет припремио за буну што је неопходно потребно било, Атанацковић је држао да је за све то довољно само некодико патриотско-подитичких Фраза, изговорених пред тим различним људима па да сви они постану бунтовници. И Атанацковићу то није било тешко извести јер се он место разлогом најчешће служи „случајем". Зато он брзо могаше створити ситуацију за једну патриотску беседу. Јер сасвим „случајно" улази у пивару Ллцика, маџарски пристадица и препоручује оним људима нову маџарску владу и вармеђу. То је наљутило онога Петра, који је пре тога већ био попио порцију Кра-