Просветни гласник

183

задовољио своје читаоде двојако: и као Србе и као људе извесног укуса у читању. И то је Богобоја нарочито уздигдо изван обичних списатеља, а у ствари то је био само један веома скроман оглед у правцу новијега рада на белетристици. И као доказ томе овде ћу изнети своје мишљење о Атанацковићеву најбољем делу, о Два идола, нарочито и с тога, што се то дело нрепоручује школама, и што га је Српска Књиж. Задруга одшташпала. II мањи подитички догађаји имају значаја за литературу, а тим пре онај од 1848 г. када је, како изгледа, српско питање у Угарској деФинитивно решено на гатету нашег народа у томе крају. Од те године, иа, може се рећи, до устанка у Босни и Херцеговини, свака јавна и у опште већег значаја реч имала је предмет из догађаја који чине- Маџарску буну. А како се то десило у, онда, најобразованијем српском крају природно је било да се и у великом делу прозе и стихова српских расправљало о узроцима пропасти Српске Војводине, о угроженом политичком бићу народном; или је проклињано издајство народној застави, а истицани светли примери јунатптва на бојном пољу и друга узорна пожртвовања српска тога времена. На не само перо већ и српске гусле, колико су онда могле, одужиле су се слави прегалаца српских тих бурних година. Али, изгледа као да то није било довољно. Ваља да се жедело да се тај у извесном смислу модерни догађај представи и модерним литерарним обдиком: да се уметнички и опгаирно изнесе слика, где ће се видети дејство многих и разповрсних чинилаца који спремише онај несрећни догађај. Тога се иосда прихватио тадашњи новелиста Атанацковић. И држим да је тако у главном постала замисао о роману Два идола. Уметницима .је допуштена скоро сва сдобода у конкретирању извесне идеје, али под једном важном погодбом, да се у концепцији цедога иди бар у појединостима састава огдеда вероватноћа, могућност иди другим речима извесна реадност. И овако резоновање о уметничком посду у дитератури, у првом реду и нарочито вреди за обдике приповедачке прозе. Ади одмах могу рећи да Атанацковић у Два идола није испунио ни те прве тачке теорије о приповедачкој уметносги. .Јер ни у концепцији ни у по.јединостима тога романа нема никакве праве уметничке синтезе или анализе иди бар описа где би био приказан или оцртан какав већи или мањи моменат из догађаја знамените 48 године. Читадац ће на пр. у задуд тражити да из тог романа сазна како је српСки народ у Угарској живео до 48 године, иди бар да види какви су ондашњи Срби би.ш по карактеру и темпераменту свом. У тој .је књизи веома мало речено и о народном занимању и домаћем животу, па ни о тамошњим народним обичајима и традицији, а о народним политичким идеадима и раду из кога се и развио догађај од 48 године — скоро ни речи. 0 свему томе у роману Два идода нема ни штурих извештаја кодико би се очекивало, II док се не прочита књига о којој је реч не може се довољно речима пред-