Просветни гласник

182

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

језика и правописа Атанацковић се можда и случајно нашао на страни Вуковој. И само зато критичари филолози од пре тридесет година ималл су разлога да га много похвале. Па и ондашња уметнипка оцена бида је.задовољна садржином Атанацковићевих новела, а особито са Два идола, јер су то све биле имитације новој Фази белетристике бољих писаца на страни. А мало доцније видећемо да су и ти утицаји са стране веома много помогли Богобоју да дође до оног књижевног угледа пред критиком свога времена. Око педесетих година прошлога века, а и раније, у западно-европском друштву, јављају се, мање више, извесна разочарења у идеалима политичким, социјалним, иросветним и другим, на то је нашло одјека и у књижевностима: чисти романтизам иостепено замењује реализам са сентименталношћу, док се око седамдесетих година са свим не утврди реализам са натурализмом. Те литерарне еволуције на страни без сумње су изазвале нов укус и у наших читалаца па се још само очекивао погодан писац на дому да имитује онима на страни. И писац се јавио у лицу Б. Атанацковића који је опет умео писати према новој тражњи читалаца. Зато он и није обрађивао пронмост као Милован већ је сво.ју бедетристику посветио сувременим тенденцијама, расправљајући у својим делима сувремена друштвена питања уз велики додатак различитих сентименталних „ирикљученија". Оваква белетристика морала је бити по вољи Атанацковићовим сувременицима који беху — због разних узрока у неком сентименталном лиризму и меланхолији, па су им годиле извесне, тако рећи, крваве крајности и у књигама као и оне у животу оног времена. Да није било таквог расположења ондашњег света, већином незадовољна са стварношћу, зар би се могле аримити оне са свим измишљене ситуације нрепуне сензација какве се често налазе у делима АтанацковићаР Немогућност оних догађања у сасгаву читаоци би лако уочили, да нису били раније припремљени туђом највише слабијом белетристиком где се као и у новелама Атанацковића врло често прича о проливању крви невиних; или како на супрот анђелској благости и доброти идиличнмгх лица излазе свакојаки сладострасници, крвопије и други неваљалци. Таквих је контраста препуна и Атанацковићева белетристика: у сваком комаду има да се савлада какав тежак бол увређена срца, или се доживљује какав велики грех уз горко кајање после „срећно" проведених тренутака. Па како је за оваку лектиру већ био приуготовљен терен утицајима са стране као оно пређе за дела Милованова, Атанацковићу је остало да се вешто држи времена и укуса; и он је у томе истрајао и само због тога на глас изашао. Сем тога није без разлога поменути да су дела Атанацковића добила велики значај пред његовим сувременицима, нарочито онда кад је он некако вештачки дао високу тенденцију својој белетристици, обрадивши у Два идола, на известан начин, онај велики покрет српски у Угарској прошлога века. А тим .је