Просветни гласник

НАУКА И НАОТАВА

ДОПУНЕ 0 М. ВИДАКОВИЋ.У И Б. АТАНАЦК0ВИЂ.7 (ОВРШЕТАК) II Да је Видаковић учинио само .једну концесију ковом дитерарном: критеријуму, на пр. да је нримио Вуков језик, данас би била са свим друкчија рел о Атанацковићу у нашим школским књигама. Истина Новаковић је још пре тридесет година имао тачно мишљење о томе писцу, рекавши: „Богобој Атанацковић (| 1858) од првих је који је с доста среће чинио да роман и новелу српску стави на поље сувремено". Ади се тим мишљењем ни.је задовољио Вуловић на је нашао да писац Два идола није само учинио срећан огдед у српској бедетристици, већ јо.ј је дао и нов правац као и Бранко несништву. Па како је Вудовић имао ауторитета у литерарним питањима, писци школских књига држаху да је његово мишљење о Атанацковићу са свим тачно. И не само што ово мишљење прештампаваху већ га веома много изменише у корист Атанацковићеву; и то у толикој мери, да је постада .једна са свим неоснована компарација, по којој је Богобој према Бранку од прил.ике оно што је у руској књижевности Тургењев према Пушкину: велики приповедач и велики песник. А у ствари од свега само је тачно, да Атанацковић у нечем личи на Бранка, и то по томе што је и он одлучно прихватио Вуков језик у својим новедама. И у главном само по томе дичи рад Атанацковићев на Бранкове песме. У књижевности није редак сдучај да се неким писцима дају оцене и одређује значај не толико по њиховим делима, кодико из других раздога који нису чисто књижевни. Тако се нешто догодидо и са Атанацковићем. У оној ведикој подемици Вуковој и противника његових око књижевног