Просветни гласник

180

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

Разговор је на овим већима доста жив, а.ш број иаставника који узима учешће у говору веома је маден према броју ирисутних. Од наставница до сад је само једна судедовала и у разговору. V И поред онако повољних прилика успех у раду може да буде сумњив, јер се у овом послу често наилази на сметње које се не могу укдонити. Ако се за икоји рад тражи истинска воља и љубав, они су неопходно потребни за васпитачки посао. Ако је овога у оних који се тим посдом баве, онда ће бити и тачности и марљивости и умеља и свега другог што је за усиешан рад потребно. Све је ово још потребније оним раденицима који хоће да раде свој посао радионадније. Такви раденици раде по свом уверењу онако, како треба и за њих је надзор сведок о њиховој вредноћи и савесности, и помагач да они лакше и поузданије свој успех постижу. Где нема љубави према послу, ту се ни најјаснија и најразговетнија обавештавања о посду неће да разумеју, ту ни најстрожи надзор не помаже много, јер се свака јасна и оправдана наредба искреће и избегава. Ту коче рад сами они, који треба да га извршују, да га изводе. Какве ћу ја сараднике у свом послу имати, време ће показати, а о томе ћу имати част известити Вас својим доцнијим извештајем. Али наш заједнички посао наишао је баш у најбоље радно доба на једну сметњу коју је било тешко уклонити — то је енидемија „шарлаха" и распуштање школа због ње. Због ове болести рад је школскп у појединим школама прекидан, ирема појави болести, на дуже Или краће време, раније или касније. Двапута је прекидан рад и за најдуже време у Вежбаоници, затим у I разреду женске школе, па и свима разреднма код Саборне Цркве, па у основној школи на Теразијама, затим у свима основним школама, па најзад и у Грађанској Школи, у којој је прекид трајао најмање (30 дана). Ја не знам у колико се распуштањем школа приликом оваких епидемија спречава њино ширење, али ми се чини да би се, можда, могле наћи и друге мере за њихово спречавање, пре него што би се прибегло овој. „Из предострожности" су овога пута распуштене школе у којима није било ииједног случаја побољевања. Како пак Београд, као велико место, скоро никад није без какве заразне болести, то би се могло десити, кад би се доследно поступало, да у некој години „из предострожности" остане за рад само неколико дана. У осталом мени се чини да ова мера није ни поуздана, јер ако се школска деца не скупљају у школи, она се састају у читаве дружине на улицама, по пољанама и заклоњеним местима, где су изложена поред заразних још и другим болестима. НБр. 1329. Децембра 1902. год у Београду.

Госдодину Министру просвете и црквених послова лонизан, Влад. Д. Стојанови! шкодски надзорник за град Београд