Просветни гласник

316

ПР0СВВТН1Г ГЛАСНИК

чак са некнм извесшш потцењивањем, гдедада доде на старије тежње, које су хтеле да објасне постанак језика. С друге стране, пак, видедо се, да се мора поћи од каквих бидо нретпоставака о оним почетним стањима, која би се морала узети место Фактичког историјског развића језика. А у тим претпоставкама још су веома осетно де.јствовале романтичне мисди, које су са стране помагале при постанку новије науке о језику. Тако се, онда, сложило у суштини на овај образац: сам постанак језика је трансцедентан проблем и на сваки начин, као такав, не тиче се науке о језику, јер она има посла са оним, што се може историјски доказати, не са оним, што претходи историјском искуству или консеквенцама, које из њега треба изводити. Последње, пак, што је историја језика кадра да докаасе, као крајњу тачку сваког развитка речп, јесте корен речи. Треба претпоставитн, да су према томе, „корени", ти последњи значаЈНИ саставни делови језика, као нешто првобитно дато, као речи неког прајезика, из кога је, везивањем, дотеривањем, отпадањем и поновним склаиањем, постепено постао језпк у свом историјском животу. Питање о постанку језика своди се, дакле, на доказивање корена, који чине основ речима, и у дознавању нрвобитних значења, која су им придавана. А питање, како су сами корени постали, трансцедентно је и не може никада да буде предмет научног говора. Сада је, ето, јасно, кад се сетимо раније иоменутих хипотетичких корена, да ова теорија долази са самом собом у меразнршљиву противречност, јер тим, што нарочито наглагаује ограничење на Факта, одбацује сваки корак, који би ишао даље од њих, као трансцедентно спекулисање, а овамо претпоставља једно почетно стање, које није ни више ни мање већ дато, а које, по свему ономе што знамо о истинском животу језика, никад и нигде није постоја.зо. Еорени су производи граматичке анализе, не праречи истинског језика. Њима придатн значења резултат су логичких апстракција, нису првобитни појмови; и културна слика, коју би пружала ова тобожња значења о стању човека у доба хипотетичнога коренитог језика, сасвим је немогућна, јер она потпуно изврће оно право развиће, колико га из искуства познајемо, тумачећп саме корене као нроизводе неке културе, која би била могућна једино на основу развитка, који је дуго иретходио, а који се не може ни замислити без језика 1 . Основ, пак, тих очигледних противречности лежи на крају крајева, у томе, што је ова теорија, која се тако брижно труди да избегне међе трансцедентности, сама скроз и скроз трансцедентна. А и то није у релативно допуштеном смислу, у коме се оно, што се претпоставља да је изван искуства, придаје ономе, што је емпирички дато, као завршни члан, који га допуњује и хармонише с њим, већ у оном лажном смислу Фантастично -романтичне трансцедентности, која уз оно

1 Уиор. Гл.. УШ, § 460.