Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

317

што емпиришш постоји конструише „надемпирично", по принцшгу супротности, па му надовезује све такве особине, које не приличе Фактима из искуства. Као што у старој философији историје стоји здатни век преиа борбама, беди и невољи историјских доживљаја народа, тако стоји према истинском језику са никад неодморним током унутрашњег и снољатпњег развитка његова коренита периода, као лрастање само по себи без развитка и савршено у својо.ј врсти. Историја се језика, онда, распада на две нериоде: прво додази преисторијско, коренито доба, укоме.јечовек исказивао своје мисли само изолованим коренима, а при том, пошто је корен глаголске природе, Давао имена предметима не као самим нредметима, већ. као из њих апстрахованим појмовима радње. За овим после иде историјско доба, у коме се може посматрати супротност свему ономе, што се тврди о том прастању језика. И тако се ту иосведочава, да је цело ово схватање једна врсга теоријечуда, коју, бар ио мотивима што су код ње у надмоћноети, можемо означити као њезин скоптично-ромаптични облик, а чији се најкарактеристичнији унутрашњи белег зацело у томе састоји. што по психолошкој немогућности има у теорији проналаска равноправну другу, док теорија подражавања и природнога гласа, ако ништа друго, а оно теже да нођу од истинских Факата искуства. III Општи резултати поихолошког иопитивања. Теорија разлвћа. Ако, на супрот ове четири теорије, које су, мање више, далеко од психолошке анализе језиковних појава, треба да назовемо теоријом извођења и претпоставке, којима води психолошко проматрање, онда би се она, зацело, најпростије могла назвати теоријом развића. Јер и ако се и у до еад поменутим схватањнма полагала. вредност на извесне истините или уображене моменте развића, ипак се код свију њих може рећи, да су далеко од оеновпе мисли истинске теорије развића. Ова основна мисао мораће се и овде састојати у томе, што се не усваја какво било могућно, или чак произвољно замишљено, развиће, из кога би човек могао замислити да је постао језик, већ се за. једину основицу проматрања узима, с једне страие, Фактично развиће језика у колико нам је оно приступачпо у посматрању промена садашњега језига, или постанка нових језиковних Форама из старијих, а, с друге стране, оне особине људске свести, што их одаје на својим ступњевима, који су непосредно приступачни нашим посматрањима. То, пак, у истини, не чини ниједна од поменуте четири теорије, у пркос сваке тежње извесних појава, с којима се у искуству сусрећемо, да јој обезбеде право. Од теорије проналаска и чуда то се не може ни у напред очекивати: та оне, у неколико, у начелу постављају своје гледиште изван истински дате људске свести. Али се и теорија подражавања и теорија прпродног