Просветни гласник

318

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

гласа хватају само за малобројне појаве самог језика, на се труде, да помоћу њих конструишу могуКан постанак, а не нитају, сдаже ли се та конструкција са психолонским погодбама, које су Фактички ту. ,А кад би то учиниле, онда би, н.пр., теорија нодражавања одмах увидеЛа, да се не може, као првобитан, усво.јити нагон: глас.овимп нодражавати спољашњим нредметима или процесима, јер говорни гласови, у опште, не могу бити примарне Функдије свести, већ увек само дејства, која су подређена извесним Функцијама кретања, да, дакле, теорија, у овом смислу, претпоставља као узрок оно, што, по природи човекове свести, текакоје као дејство могућно. Даје гледиште теорије природнога гласа психолошки слабо, очигледио се види и у питању, којим она, у својим новијим покушајима, обухвата и сам ироблем постанка: на име, у пнтању, да ли је разум пре, језика, или, обрнуто, језик пре разума. Пошто се људски језик и људско мишљење увек и свуда истовремено развијају, ово је питање у опште погрешно постављено. Развиће људске свести неминовно обухвата у себи развитак изражајних покрета, израза лица, језика, и на сваком од ових ступњева испољује се представљање, осећање и мишљење у Форми, ко.јајењему потпуно адеквата: само то пспољавање припада психолошкој Функцији, оно је њен белег, који се може опазити, али нити јој следи, нити претходи. Од онога тренутка, кад се јави језик, он је, дакле, објективно мерило за развитак мишљења који се у њему испољује, али је то само зато, што је и сам он саставни део Функција мишљења. Иошто је производ развића, морало је, даље, и за њ, баш као и за Форму мишљења која њему одговара, да буде погодаба у претходним развићима, и није могућно да је он ностао наједацпут и без припреме. Баш због тога и нема аисолутне међе између језика и безговорног природног стања. Посматрач, коме би било дато, да својнм властитим опажањем, стопу по стопу, прати развитак језика, не би никад дошао дотле, да каже: овде, у овом тренутку почиње језик, а тамо, у непосредној нрошлости, још га није било. Као изражајни покрет, а то остаје на свима ступњима свога развитка, истиче он, без икаква прекида, из целокупности изражајних покрета, којима се, у ошпте, одликује анимални живот. Тим се, у исто време, објашњава, као што је већ у уводу ове књиге напоменуто, да сем општег појма изражајних покрета нема ниједног спедпФнчног обележја, ио коме би се друкчије, а не на произвољан начин, могао језик да омеђи. Деси ли се, да се где било стекну психички процеси, дакле свест, ту се налазе и покрети, који те процесе испољују. Ова спољашња обележја психичког живота прате га са ступња на ступањ, и она се, наравно, усавршавају са садржином, ко.јој су подређена. Но за нас, на свакн начнн, између свестн баш и најниже људске расе и оне код најсавршеннје животиње постоји провалија, ко.ју нисмо кадри никаквом претпоставком директно да испуннмо. Али ова провалија није таква, као да развића, што почињу у човеку, не би већ